Koga vi više zajebavate?!

I dokle mislite?

Druže prezidente, ministri, bivši, sadašnji i budući ambasadori sa stavom, bez stava, sa nametnutim stavom, stavom kako vetar duva što očigledno ukapirate tek pošto liznete prst, a propo vesti u „Blicu“ – Srbiji je potrebna nova kosovska politika a i okolo i generalno…

Vi, kanda, kako pričitah, jedanaest godina pokušavate da nađete rešenje da bi vam gđa Angela jasno i glasno rekla da ste jedanaest godina prdeli u čabar, pa biste taj čabar sad da promenite, jelte?

Da razjasnimo jednu stvar – Kosovo smo, jadno Kosovo i narod koji je ostao tamo, izgubili još u ranu jesen leta devedeset devetog, svidelo nam se to ili ne. I svi vi to mnogo bolje znate nego ja, nego svi mi koji smo zatočenici vašeg igranja sa ovom zemljom i našim životima a i životima tih ljudi koji žive međ’ kamenicama i nišanima.

Jedanaest godina, kako ko i kojekude, ali poslednje četiri godine vi ste, opet kako ko i kojekude, svi vi koji krojite život i politiku ove zemlje, zaključno sa poslanicima koji se pljuju i zevaju po skupštini:

tri dana nosili bedž – Kosovo je srce Srbije;

molebanisali kao da verujete u boga;

dozvolili da Beograd strada;

uzvikivali gde god ste stali da je Kosovo srce Srbije, metafora, jelte;

držali oči zatvorene na svaki šverc Srbija – Kosovo i obratno;

pokušavali da nas ubedite da je administrativni prelaz najnormalnija stvar na svetu;

švrćkali se po svetu odakle ste se vraćali sa porukama da su Mongolci, Papuanci i Aboridžini viševekovni prijatelji Srbije i da nikada neće priznati nezavisno Kosovo kao da je važno da li će oni to uraditi;

ispoljavali sindrom Kalimero dok su nam prve komšije priznavale to isto Kosovo;

igrali se patriotizmom izmučenih Srba, što onih tamo, što ovih ovde, koji su izbegli, govoreći da se nikada nećete odreći onoga što nemate;

huškali Srbe na Kosovu da ne priznaju institucije „nezavisno proglašene i divlje države“ u kojoj žive;

zanemarivali da još uvek postoje ljudi koji žive u izbegličkim centrima a koji su izbegli pre dvanaest(!!!)  godina;

trabunjali o liderstvu u regionu s tendencijom da gde god se okreneš niču srpske fabrike, svuda sem u Srbiji gde na njihovim krovovima raste drveće;

delili ovaj narod;

osnivali komisije, navodno uvek nezavisne, sastavljene po babu i stričevima;

u presudnim trenucima za ovu zemlju ste ćutali;

u presudnim trenucima za ovu zemlju navijali ste na nekoj utakmici;

šiljili ovas;

hteli kako vi hoćete;

radili kako drugi hoće;

napravili od ovog naroda socijalne slučajeve u državi koja nise sposobna da bude bar socijalna ustanova;

koristili nas;

pravili nas ludima;

ponižavali nas;

uništili ovu zemlju…

A mi smo ćutali boreći se za goli život koji vi svakodnevno oporezujete na raznorazne načine da bi svi vi imali više i više…

Dosta je bilo.

Pročitah ovu vest i izjavu od koje mi se digla kosa na glavi:

Treba stvarati novu politiku, ali ne samo prema Kosovu već generalno, i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu. Srbija se mora okrenuti ključnim partnerima Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i, naravno, Sjedinjenim Američkim Državama i da se trudi da spase što se spasti može na Kosovu. Ključno je da Srbija nikada ne odustane od evropskog puta jer bi to otežalo položaj ljudi na KiM i naš položaj uopšte – kaže za “Blic” Ognjen Pribićević, nekadašnji ambasador Srbije u Nemačkoj.

Izvin’te, gde je ovde Rusija? U čemu su nam ove zemlje partneri?

A sad danima gledamo i slušamo prepucavanje Kosor – Tadić!

Zategli ste odnose sa kim ste stigli samo zato što imaju svoj stav.

Radite vi svoj posao.

Sram vas bilo.

Uzmite se u pamet!

Znam da je teško, ali gospodo, što je mnogo, mnogo je. Ja ne mogu da rešavam probleme, to je vaš posao.

Nemamo mi vremena za novu politiku, ostalo nam je samo vremena za rešavanje starih propusta.

Prestanite da nas zaluđujete.

A Vi, predsedsedniče, stisnite petlju, isto kao ja kad napišem ovako nešto, pa izađite pred narod, ne kao psiholog, da nam saopštite kako niste imali srca, bogtemazo! da nam saopštite da će biti teško, malo nam je dosadilo a i vremena su moderna, imamo mi svako svog psihologa kad nam ustreba, nego kao odgovoran političar i kažite nešto smisleno, dosta nam je demoagogije.

Kažite istinu!

Da nemate pojma gde ste ni šta radite.

Mi to znamo vrlo dugo…

Ova zemlja mora da krene dalje!