Lajavi krelac

Ili kako se Twitterašica zeznula.

Elem, na mom blogu se zadnjih par dana vodila neka diskusija.

U diskusiji se pojavila feministkinja teoretičarka, znate ona vrsta feministkinje koja voli da zna koje su joj mogućnosti i prava ali ne bi niša menjala, živi po onome “ne bi ja tu ništa dir’o“, jerbo mož’ biti da dođe do tragedije da mora da živi sa novom teorijom.

Šta je sve pisala teoretičarka pod nikom Femme feministe je malo važno. Uglavnom me vrtela u krug, niti se terala niti se vodila.

Ili da objasnim od početka – ja treba da budem totalni kreten pa da mislim da neko stvarno ima mejl strinamilka sem ako neko stvarno nije otvorio takav mejl strina Milki da javi da l’ je krava počela da se teli.

Al’ dobro, bila sam fina, mislim konverzirale smo jelte, sve do trenutka dok feministkinja kroz svoj komentar nije provukla nešto što sam rekla na Twitteru a ne na blogu.

Jebi ga, lampica se odmah upalila.

Uradim ja jedno  search po svojoj database i setim se. Setim se i da je dotična pre neki dan na Twitteru pokazala netrpeljivost prema meni što sam pripisala PMS-u, to ume baš da muči.

Setim se i da me skoro neko upozorio na jedan njen tekst u smislu – ovu teške muke muče.

I  tako malo pogledam. Ni to nije ekstra važno.

Ono što je važno je sledeće:

ako neko sa mnom komunicira na Twitteru i obraća mi se sa ti a onda dođe na moj blog sa drugim nikom i pokuša da digne na nivo svoje komentarisanje obraćajući mi se sa vi, da gurnem u stranu šta je pisano, ja mogu da mislim samo jedno – da taj neko sere gladan.

Jer da ne sere, taj neko bi komentarisao onako kako već jeste, ali je očigledno zaboravio. To jest ona. Zaboravila je i da je onda potpisala svoj komentar svojom titulom što, naravno, mene treba da prestravi jer mi je komentar ostavila kompetentna osoba.

Kao da ja ne znam da se do diplome ne dolazi uvek razumevanjem već i sedenjem na guzici i kao da ne znam da nekome diploma ne vredi ništa.

To što neko nema petlju da stane iza sebe znači da u sebe nije siguran. I to  mora da je teška muka. A ja posle svega niti jednu reč takve mučenice ne mogu da uzmem za ozbiljno. Jer ja, eto, ne vidim ni jedan razlog zašto nije mogla da komentariše pod svojim nikom, to jest imenom, ako i ono nije lažno. I da napiše sve isto onako, da ne promeni ni jedan zarez.

Poznato je da mnogi pokušavaju da online od sebe naprave ono za šta offline nemaju ni hrabrosti, ni uslova, ničega. To je već za psihologe. A što Zubarica reče, mnogo je jeftin internet, da nije neki bi debelo razmislili šta će reći kad se konektuju.

Pošto smo razgovarale o pravima žena ja joj od srca želim da se u njenom životu ništa ne promeni. I od srca joj zahvaljujem što mi je svojim ponašanjem, nažalost, a ne svojim „argumentima“ pokazala da sam u pravu kad kažem da žena ženi najbolje smesti.

Isto tako joj želim da je u životu stalno varaju i lažu, bar na ovaj način kako je ona varala i lagala mene.

Reći i braniti svoj stav je važna stvar. Ko za to nema petlju, nema je ni za šta. I nema pravo glasa. Nikakvog. Ne zaslužuje ga.

Gadi mi se.

Ovo je sasvim pristojan post u odnosu na to kako sam mogla da budem otrovna. Napisala sam tek da bi ona znala da znam ko je.

A sad poruka lične prirode. Pročitaće, naravno.

Kad bih te srela, išamarala bih te sa zadovoljstvom, nadam se da će neko to nekada uraditi umesto mene.

Sa svim svojim teorijama iza kojih nemaš petlju da staneš možeš da uradiš ovo što vidiš na slici dole. I sa diplomom.

Ja možda jesam u pravu, možda nisam, korigujem se u hodu, ali stojim iza svake svoje reči imenom, glavom, bradom i sisama!

A i mudima.

I dobro je što me više ne pratiš na Twitteru, bilo bi to previše stresno za tebe.

Da svakodnevno gledaš u nešto što nikada nećeš biti – čovek sa stavom.

Ja jesam argument.

Ti si ništa. A to si sama od sebe napravila.