Nešto izmedju – svako ima svog heroja

Formiranju ove najnovile vlade prethodile su višednevne porodjajne muke, preznojavanje i kukanje, traženje krivca ko devojci napravi dete, to jest ko natera Srbe da ponovo formiraju vladu, i onda se rodila zdrava i poprilično teška. Danas je još teža. I boluje od raznoraznih teških bolesti koje su se videle još na rodjenju ali oni koji su asistirali porodjaju nisu hteli da kvare radost ‘’rodbini’’ koja čeka.

Sećate se filma ’’Nešto izmedju’’ u kome ona Amerikanka kaže kako smo nikakva zemlja kad ne mogu ni predsednika da nam ubiju. Tad smo imali predsedništvo pa, normalno, predsednika nisu mogli da nam ubiju, bio bi to pozamašan posao. E, al’ zato smo zemlja u kojoj mogu da nam ubiju premijera. U sred bela dana.

Posle sedam godina od ubistva Zorana Djindjića još uvek postoje oni koji ne mogu da se pomire sa tim da je taj čovek uopšte postojao, da je bio Neko i Nešto, da je ostavio bilo kakav trag a ponajmanje mogu da se pomire sa tim što ne mogu da ga ubiju bar još jednom. Pa da mirno spavaju.

On je izgleda kriv za sve što se dešavalo posle njegove smrti.

Ako ste, kao ja, gledali skupštinsko zasedanje kad je formirana ova sramotna vlada,  mogli ste videti da je to bio običan, jeftin, vašar, isti ko i svi prethodni – vašarska atmosfera i vašarski rečnik. Nedostajala je samo poneka pivska flaša da je u nastupu derta neko sebi razbije o glavu i da mi ostali imamo razlog da većini poslanika, koji su tog dana a i kasnije danas izašli za govornicu, ono što su izgovarali odbijemo na pijanstvo.

Na zamerke predsednici skupštine da o uvredama upućenim bivšem premijeru mora da reaguje gospodja Djukić Dejanović je umilno zamolila kolege poslanike da ne vredjaju jedni druge. Problem je u tome što Zoran Djindjić nije mogao nikoga  da uvredi.

Gospodin Nikolić, večiti kandidat za mesto predsednika, sveti prepodobni, od prilike do prilike, tadašnji radikal a današnji naprednjak,  onaj koji uvek zna ko više ne treba da se bavi politikom i koji stalno obećava da će sam izaći iz nje ’’ako izgubi’’ pa nikako da ode, postavio je jedno vrlo pametno pitanje – Šta je Djindjić doneo dobro Srbiji?

Ništa! Zaista ništa. Prerano je ubijen pa nije stigao. A ono što nam je ostavio gledamo danas. Presipanje iz šupljeg u prazno pa iz praznog u šuplje sa jedniom jedinim pokrićem – Ja volim Srbiju!

Žao mi je Srbije i svega onoga što ta reč podrazumeva, nije joj lako sa ovolikom količinom ljubavi.

Socijalisti ne mogu da oproste Zoranu Djindjiću to što je Slobodan Milošević isporučen Hagu, rekoše kako će u istoriji ostati zapisano sramno izručenje Miloševića!

Po nekoj logici ubistvo premijera nije sramno i mnogi se, izgleda, nadaju da to istorija neće zapamtiti. Žao mi je ali hoće. Svako ima svoju istoriju i svog heroja.

Dakle, Zoran Djindjić je  bio velika smetnja formiranju vlade al’ dobismo je i što se mene tiče Srbija je od tad u božijim rukama a u boga ne verujem.

Ako su oni ljudi koji tamo sede naš izbor, naš vrhunac, najbolji od nas onda ja ne znam šta smo mi koji smo ih birali.

Jedno znam – za mnoge neuspehe aktuelnih političara kriv je Zoran Djindjić. Od njega ne mogu da krenu dalje. Živo me interesuje šta bi bilo da taj čovek zaista nije postojao. Ko bi bio kriv? Marko Kraljević? Car Lazar? Draga Mašin? Tito? Ko? Ko bi bio pokriće za ovoliko prostakluka, gluposti i neuspeha.

I pitam se hoće li iko ikada izaći za skupštinsku govornicu i pokazati da je sposoban na neki drugi način a ne samo tako što će pljuvati po nekome ko više nije živ i ko ne može da im se obrati.

Jer, da može da im kaže bar jednu rečenicu ne bi mogli da mu repliciraju. Nisu toliko elokventni, nemaju toliko duha i na kraju, nisu toliko ni obrazovani.

Što se novog premijera tiče sramotno je da danas pravim bilo kakvo poredjenje.

Ja vam za ove snežne dane dane predlažem da pročitate dve knjige – ’’Izneverena revolucija’’ i ’’Lica i naličja’’. Napisao gospodin Milan St. Protić.

Može da se učini kao teška literatura ali nije.