Bivša Kragujevčanka svim Kragujevčanima i svima koji vole ovaj grad

Ako ne praktikujete, izadjite nedeljom i prošetajte, tada nema nigde nikoga i fenomenalno je za šetnju.

Pokušajte da pronadjete one uglove svojih prvih sastanaka i poljubaca i videćete da oni više ne postoje pa ćete se u rodjenom gradu osećati kao da ste pali s’ Marsa.

Kako je počelo (a počelo je odavno) uskoro će nam ukinuti i grad a mi ni prstom nećemo mrdnuti.

Odavno smo ukapirali da su sve naše bitke unapred izgubljene pa se lepo, na vreme, povučemo i odćutimo šta god da nas snadje.

A ono što nas  bude snašlo, saznaćemo iz nekih novina koje se ne štampaju u Kragujevcu, valjda znate kako se piše i za čije potrebe.

Onaj ko je prevaren to uvek poslednji sazna i to onda kad i vrapci počnu o tome da pevaju.

E, pa do neke nove prevare, ja bih malo da ogovaramo ovaj naš grad.

Onako sa puno ljubavi, kako se inače ogovaraju oni koji se najviše vole i bez kojih se ne može.

Da je Kragujevac negde na moru nazvala bih ga Biserom Jadrana, da je na planini zvala bih ga Gorske oči , ali nije i nemam pojma kako da ga nazovem ako treba neku vodu da uzmem u obzir jer, eto, i Lepenica nas je negde zeznula.

Lepo smo joj predvideli korito kroz koje je trebala da teče malo veća reka nego ova koja već teče, tako da ono šetalište neće nikad zaživeti zato što, šetajući uz (ili niz) Lepenicu, možete samo da se izbezumite i to pevajući onu novokomponovanu «Plitak potok a voda duboka».

Hoću reći, lako je pregaziti, ali ko bi se usudio kad izgleda prljavije nego u ona stara, dobra, vremena kad smo po njenoj boji nepogrešivo znali koja je najaktuelnija boja vozila u Zastavi.

Kako stvar stoji mogla je i Lepenica da promeni tok, kao što su ga promenili svi putevi elegantno zaobilazeći naš grad što sam imala prilike da vidim iz ptičije perspektive.

E , sa tih puteva koji nas zaobilaze je, davno, pre  trideset godina, rešio da skrene najveći sin naših bivših naroda i narodnosti, to jest drug Tito.

Da bi ga što dostojnije dočekali, neko se dosetio da poruši staru čaršiju.

Mi kad rušimo, rušimo ekspresno tako da je sve to završeno preko noći, mi smo Drugu Titu pokazali da nam od svega ipak najbolje uspeva trava.

Od stare čaršije nam je ostao deo Karadjordjeve ulice i ulica Lole Ribara.

Oni koji su se dočepali lokala u ovoj drugoj se, jadni, uporno trude da od nje naprave Via Veneto, ali im nešto ne polazi za rukom.

Stalno se pitam šta bih pokazala nekome ko bi nam došao u posetu.

A i plašim se, naravno, jer bi sve trajalo najviše pet minuta.

Ovo je pozorište (prvo u Srbiji!), ovo je gimnazija (prva u Srbiji!), ovo je sud... ovo je sud… O , da!

Imamo i Milošev konak, znate Kragujevac je nekada bio prestonica, samo se do njega teško dolazi kroz brda trulog kupusa i paradajza.

Imamo i Šumarice i na ulasku Veliki park koji će biti rasparčan da bi nikli teniski tereni.

Kad neko godje nemate šta da mu pokažete.

Kako bi to objasnili kad Kragujevac izgleda kao grad koji nema više od pedeset godina, jer gde god se okreneš niklo je neko stakleno čudovište.

Kad god se negde kopa rupa, ja se istraumiram jer znam da iz nje neće da se rodi ništa lepo već , garantovano, još jedna staklena zgrada kao da smo mi izmislili staklo.

Ono što nije stakleno, kreče takvim bojama kao da ih bira dete koje još nije naučilo koja se boja sa kojom slaže.

Čekam još samo da po svim tim roze i šerpa-plavim kućerinama niknu i bele tufne pa da stvarno liče na šerpe.

Ako nas Amerikanci odozgo posmatraju, kao što se priča, mora da se čudom čude da li smo grad ili neka cirkuska šatra.

I eto, tako lagano, nestaju sve one lepe fasade kojima smo trebali da se dičimo (u belom svetu prave izložbe svojih očuvanih fasada).

Ovde su one, kao, zakonom zaštićene i onaj ko se bavi renoviranjem ili, ne daj Bože, novom gradnjom je u obavezi da zadrži spoljni izgled zgrade.

Nikako mi nije jasno šta bude sa tom obavezom jer još niko nije to ispoštovao.

Sve one kojima bi palo na pamet da ruše spomenike kao što su radili sa spomenicima u Velikom parku ili kako su planirali sa spomenikom prvoj štafeti,  molim da to nikako ne rade.

Spomenici su svedoci istorije i ne bi trebalo da je se stidimo kakva god ona bila, a spomenici se dižu onima kojih više nema ili u spomen na vreme koje je prošlo.

Zato se istorija i zove istorija, u suprotnom bi se zvala budućnost.

E, nad tom budućnošću ovog grada treba duboko da se zamisle oni koji koji vole ovaj grad.

Prestanite da prodajete Kragujevac.

Ne nudite ga više kao prestarelu udavaču.

Nije moguće da ovaj grad više nema cenu, i ako baš mora da se prodaje – ponudite ga nama.

Zar niste čuli da u zakonu postoji pravo preče kupovine?

Ako ne bude tako, probudićemo se jednog jutra i videti kako na zgradama Suda i Prve gimnazije piše «Banka».

E, onda ćemo moći ispred njih da se slikamo.

Izborite se da u Kragujevcu ne nikne ovo.