Od Vardara pa do Triglava, je l’ vam bolje?

Ovih dana kad je bilo aktuelno ono da li je bilo bolje pod Titom il’ pod ovima, ja, jadna, sedela i pitala se zašto uopšte moram da budem pod nekim kad tu nema ni s od seksa, mislim onog seksa – jedan na jedan, već samo onog – Dobro jutro Mahlat, sa’ćemo da te karamo i pitamo je l’ ’oćeš još.

Usput, proslavismo praznik rada i republički i regionalno, sa sve onim viskim procentom nezaposlenih koji će dobiti posao u perspektivi, taman negde kad budu zreli za penziju koju nisu uspeli da zarade, kad kažem – nebulozno, bre, da slavimo nešto što nemamo, to bi isto bilo kao da sad svi slavimo onaj dan što je ušao u istoriju u Jajcu a Jajce više nije zajedničko kao ni zemlja, odma’ me proglase blesavom što miniram razlog da se pojede još jedno jagnje. Nije važan praznik, važna je jagnjetina. Mis’im tako ja kapiram praznike.

Uglavnom, to bila prilika da se ja malo švrćkam po Šumadiji & Pomoravlju i da se oduševljavam kako smo mi zemlja bogata šumama i gorama, toliko bogata da nam drveće raste na krovovima napuštenih fabrika, kroz prozore nekih napuštenih zgrada zaključno sa zgradom Generalštaba, usred Beograda, izmedju tračnica, čudo jedno, u Srbiji će da nikne drvo gde nigde neće. Tuga, jad & beda al’ šumovita. Ni da se smeješ ni da kukaš. I normalno je da pomislim – da nije bilo sve što je bilo a što je moglo da ne bude, da smo imali pameti kao što nismo, bog te mazo, gde bismo danas svi bili. Nije ono – bili bismo u Europi, prilično mi se smučila gurka ka Europi sa sve eurposkim vrednostima, pravima bez obaveza, i zakonima. Još malo pa će doneti zakon koji će mi precizno objasniti kad smem da kakim i šta u tom trenutku smem da mislim, da ne serem, d’izvinete, onako neorganizovano i haotično nego konstruktivno sa osvrtom na globalno zagadjenje i te europske vrednosti kao da tamo niko živi ne sere.

Bili ti ratovi i nisu bili. To tako može na ovim prostorima – jeste bilo al’ nećemo da priznamo, raspisaćemo referendum pa šta kaže narod. Narod namesti guzu pa posle vidi šta je rek’o i silno se iznenadi – jebote, nisam znao šta mislim al’ ako vlast kaže valjda je tako. Svako dobio svoje, od zemlje do nacionalnosti i vere. Sad se malo ganjamo ko kome treba da kaže izvini, ko je više kriv, ko je prvi pruži o ruku, ko neće da je pruži nikad, ko neće ’leba da jede al’ će da mrzi, svako ima svoju hranu.

Neko kao ja sedi i psuje na svim jezicima bivših republika, neki su joj maternji i taternji a neke je učila u školi, po malo, moralo se sa sve pesmicama – Moj očka ma konjička dva i Biljana platno beleše na Ohridskite izvori.

Razgradismo onu zemlju na paramparčiće i ostasmo u istom regionu, da je moglo razasuli bismo te parčiće od Severnog do Južnog pola, nego nije, mnogo bi koštalo inače bismo, stoposto. Da se nikad više ne vidimo i ako da bog, svakom svoj, da zaboravimo ono – bratstvo, jedinstvo, od Vardara pa do Triglava, od Djerdapa pa do Jadrana, ima, bre, da bude da to nikad ni je bilo.

A bilo je.

Sad, ono bratstvo – jedinstvo, ako vam bode oči, jes bilo blesavo da teraš onoliki narod da budu braća na prostorima gde dva rodjena brata zarate oko dva’es santimetara očevine, grobnog mesta  i koga je stari babo više klackao u krilu a naročito oko toga je l’ tata bio uračunljiv kad je delio imovinu il’ totalno neuračunljiv. Pa na sudu dokazuju da su pametni a tata bio lud i nije vladao sobom sve dok svi ne pocrkaju.

Neću da tupim o tome ko je više kriv a ko manje, i gde je više krvi teklo, ja ne priznajem interese zbog kojih je prolivena bilo čija krv, bilo koje vere, nacionalnosti, boje. Ne postoji interes vredan niti jedne kapi.

I zašto ja sad da razmišljam pod kim je meni, vama, svima  bilo bolje. Nije, bre, normalno da se bavim time ko me oborio na ledja i procenjujem koje je obaranje bilo uspešnije, gde može da bude dobro kad te bilo ko zaskoči i siluje te  na sve moguće načine i viče – uživaj, uživaj, kaži da sam bolji. Ja to tebi moralno, zbog budućih generacija.

Smučila mi se politika. Od Vardara pa do Triglava i popreko i unakrst i regioni i lideri regiona i kako smo sve rasturili pa sad umiremo od sreće kad neko kaže – Kurta i Murta će jednog dana da ulažu u nas samo dok Marko Kraljević i Musa Kesedžija završe onaj megdan što traje letnji dan do podne.

Smučilo mi se – Šta se bijeli u gori zelenoj, jal je snijeg jal su labudovi –  kad već svi znamo – da je snijeg već bi okopnio, labudovi nema teorije!  Smučilo mi se da me ubedjuju da ne vidim ono što vidim i da treba da vidim ono čega nema.

I ne vidim da je od Vardara pa do Triglava i ono – uzduž, popreko, unakrst i unazad nešto kao drugačije.

Pa to htedoh da pitam – je l’ nam danas svima bolje.

Ako jeste – prosvetlite me.

Ako nije – kad će da bude?

Ako se pitate koji mi je djavo danas – mene raznorazni djavoli opsedaju od jutra do sutra i budnu i na spavanju al’ sam malo brčkala po internetu – pa to ima ludaka koliko hoćeš. Sve se nešto busaju u internetske grudi junačke, pozivaju na nešto da te bog mili sačuva, mrze, pljuju, tupe ko je prvi i sa koje planine sišao da bi naselio ove prostore, sve mi nije dobro.