I ja sam videla Tita maršala, legendu tu…

Zamalo. Dva puta.

Rodiš se i pojma nemaš da postoji Tito, da je on tvoj sin a ti njegova  pionirka i da ideš njegovim putem i da ćeš posle Tita da budeš Tito, ni da od Vardara pa do Triglava niče cveće kud god se drug Tito kreće, tebi kupuju lutke, veze nemaš da si u stvari rođena za neke ORE na kojima ćeš il’ da nosiš vodu, ili da držiš lopatu, sve dok ne povežeš Beograd i Bar ili Brčko i Banoviće, il’ Beograd i Zagreb, sve sem Vardara i Triglava.

I onda ti u prvom razredu, dok još ne znaš tablicu množenja, što i nije važno kad za tebe računaju drugi, kažu da se lepo obučeš i turiš trobojnu mašnu u kosu jerbo će da te vode da vidiš Tita. Pojma nemaš šta je Tito, da l’ cirkus, da l’ lutkarska predstava. I odvedu te na sred ulice da dreždiš na suncu i čekaš, ne smeš da pisneš, da gledaš ni levo ni deso, evenutalno treba da držiš nekog goluba kojeg treba da pustiš kad naiđe Tito, ako ukapiraš da je to to. Drugom rukom treba da zavrljačiš cveće kuda se kolona druga Tita kreće pošto je drug Tito mnogo voleo da se vozi po cveću.

I onda ti se pripiški. Pa trpiš. Pa počneš da cimaš učiteljicu za rukav da ćeš se upiškiti. Pa te ona ubeđuje da nećeš, bar ne dok ne prođe Tito. Pa počneš da plačeš i tako mala ne znaš šta je veća bruka, da se upiškiš il’ da ne vidiš Tita. Pa učiteljica pobesni i počne da te cima kroz neku gužvu i dok ti piškiš Tito doš’o i proš’o, posle vidiš samo izgaženo cveće. Za goluba pojma nemaš gde je al’ znaš da negde širi mir. Sutradan u školi crtaš kako si videla Tita maršala.

Onda malo porasteš i drug Tito opet reši da prohuji kroz tvoj grad pa ti lepo objasne, pošto su te izabrali da glumiš za njega, da će te obući u narodnu nošnju nekog od naroda ili narodnosti, pa ti tu nešto da igraš satima dok Tito ne naiđe, a kasni još u polasku, kad on naiđe da nastaviš da igraš al’ da mu odmahneš kad ti mahne i blago pogleda baš u tvoje oči od hiljade i hiljade drugih očiju. Ti tek malo svesna da je Tito hodajuće mitsko biće koje postoji od kad je svijeta i vijeka a da će postojati i posle toga.

Počnu da te od petnaestogodišnje devojčice maskiraju u babu sišlu sa vr’ Glamoča i oblačeći te ukapiraju da su ti hulahopke male i da nema šanse da ostanu na dupetu ni ako stojiš u stavu mirno a nekmoli dok skačeš. Tito samo što ne naiđe, iako kasni u polasku, pa stvar ekspresno reše ziherandlom koja treba hulahopke da drži zakačene za košulju i istovremeno na dupetu.  Okrenu te sto puta u krug, kažu – super  – i obaveste te da ne smeš da radiš ništa mimo koreografije pa taman umirala. Ako baš moraš da umreš obavezno da se smeješ i mašeš drugu Titu.

I krene program koji se vrti ko prosečna serija na RTS-u, repriziraš ga bez predaha jer će Tito sad, samo što nije. U tom repriziranju se zihernadla otkači i zabije ti se u dupe na šta ti smeš samo da vrisneš u sebi. I tad i svaki put kad se pomeriš a ona se zariva sve dublje i dublje. Na kraju obnevidiš od dupećeg bola dok oni oko tebe, smejući se, isto spremni da pogledaju Tita kad i on njih s ljubavlju i blagošću u očima, kroz zube cede da si malo krvava. I Tito prođe. Veze nemeš ni kad, ni da l’ te pogledao ko pionirku ili ko babu,  jer te bolelo dupe i jer ti je pao mrak na oči.

I tako sam ja, umal’ dva puta videla Tita maršala, legendu tu, druga i borca, čoveka tog, slobodotvorca, i oba puta me mnogo bolelo.

Ubrzo posle toga, na današnji dan pre trideset godina narodi i narodnosti tadašnje Jugosavije, od Vardara pa do Triglava i unakrst, sa sve Suncem, Mesecom i kompletnim kosmosom, su se oteli svim zakonima fizike i nastavili da žive, ni dandanas nije jasno kako se to desilo i kako je smelo da se desi kad je ’’Umrl naš Tito’’.

Inače, bilo je predvidjeno da cveće prestane da cveta, deca više da se ne rađaju, rašta bi se rađala kad nisu imala kome da budu pioniri, a svi mi da budemo Tito posle Tita i da idemo njegovim putem pa gde stignemo. I da se volimo. Bratski i jedinstveno. Opet od Vardara pa do Triglava i unakrst. A naročito da živimo i stvarano kako je rekao Tito – kao da nikad neće biti rata i kao da će ga sutra biti.

I desi se šta se desi, kao i u svim porodicama gde su deca od jednog oca i bogtepita koliko majki, zakrvismo oko toga čiji je deo veći, k’o Topalovići, onakvog čoveka smo hteli da falsifikujemo što ne može dok se ne utvrdi da li je on bio falsifikat ili pravi.

Ostadosmo hendikepirani jer nikako nismo uspeli da utvrdimo je li on naš ili mi njegovi i kako je neko od osamdeset godina mogao da bude sin nekome od sedam, kad ovaj od osamdeset puši tompus a ovaj od sedam piški u pesku, al’ tako je bilo. Kako se rodiš dobiješ sina i ne smeš da pitaš o’kle ti. Od starog babe. Preneli ti ga s kolena na koleno k’o junačku pesmu.

Makedonci imaju Vardar, Slovenci Triglav, Hrvati zaštićenu intelektualnu svojinu a Srbi Kuću cveća. Bosanci imaju Brčko i Banoviće, ne zna se da li imaju i ugalj. Sve izmedju je opevano u pesmi.

Sunce i dalje izlazi svakog jutra što nauka još nije uspela da objasni.