Pobeda na Vimbldonu i prvo mesto na ATP listi je u stvari bio natječaj za najboljeg Srbina

Slika preuzeta sa sajta www.e-novine.com – Srbija u forhendu Novaka Đokovića

Ili – Novak, kompenzacija za sve naše neuspehe

Čekah da se smire strasti no nema naznaka.

Pre nego kažem šta hoću da se zna, drago mi je što je prvi na svetu, isto koliko mi je drago kad je Zvezda onomad u Bariju osvojila Kup šampiona, kad smo postali prvaci Evrope u košarci i tako te stvari, s tim što ja pravim razliku između nastupa reprezentacije i individualnog sportiste u koga nije ulagao niko sem njegove porodice, pa zato mislim da je sramotno da se iza Novakovog uspeha trtoguza država na čelu sa predsednikom samo zato što se Novak izjašnjava kao Srbin.

Znači, Novaku svaka čast, ali meni zbog njegovog uspeha u ovoj zemlji neću biti ni gore ni bolje, ja ću i dalje tranzitirati ka Boljem životu i čekati malo razuma po sistemu – ja ga čekam a on Godo.

Ovo je odgovor na ono da smo mi koji preksinoć ne padasmo u nesvest od sreće ljubomorni na Novakov uspeh, mislim stvarno, meni je osećaj ljubomore nepoznat, imam koliko umem i mogu a naročito mi je nepoznat na poljima gde nogom kročila nisam. Na taj glupav način mogu da budem ljubomorna i na porno glumicu koja je zaradila vilu na Floridi, mogla sam da probam a nisam, prema tome, da objasnim –

Ne radi se o Novaku, bar ne kod mene, nego o sveopštem ludilu koje se nastavlja, povremeno se menjaju samo glavni glumci. Kao što vidite, Novak liči na Teslu, Tesla je zadužio svet ‘lektrikom a ponosna Srbija pet dana ne ume da reši problem nemanja struje a do nekih sela ona nije ni došla, Novak će dovesti milijardere investitore, ako bude tako kompletna vlada i svi lobisti mogu da odu u penziju, Novak ovo, Novak ono, sve dok ne budu uspeli bar malo da obezvrede sve što je uradio. I na kraju,  Novak će biti prvi i najbolji teniser sveta čak i kad više ne bude igrao tenis, toliko nemamo mere.

Ali ono od čega mi se digla kosa na glavi:

Najbolji Srbin!

Znači pobeda na Vimbldonu i prvo mesto na ATP listi je u stvari bio natječaj za najboljeg Srbina.

Da nam je više ovakve dece!

A ja da sam mogla da uskočim u televizor.

Elem, kad poskupe hleb, mleko, benzin, saopšte da u Srbiji plata od 350 eura vredi kao hiljadu, premijer saopšti da RZS laže i da nije tačno da u Srbiji raste nezaposlenost nego da raste zaposlenost, zaustave dva, tri čoveka na ulici i obojica kažu – jebiga, iz ove se kože ne može, izdržali smo i gore, izdržaćemo i ovo. Uvek se divim tome kako ubodu baš takvu dvojicu.

Sad oko Novakove pobede presretaše narod na sve četiri strane Srbije a i one na letovanju, sa istim pitanjem – šta vam znači Novakova pobeda?

Ja ovako prosta, kako me bog dao, očekivala da kažu – super, svaka mu čast, samo napred. Jok, bre, bilo svega i svačega,  uglavnom su se podmladili, to što je Novak uradio će promeniti sliku Srbije u svetu, mi Srbi ponosni, sve ono što im saopštavaju u dnevnicima. I onda to – da nam je više takve dece.

A u vezi toga, svima koji misle da  će takva deca odnekud da niknu.

Neće. U decu se ulaže, ljubavlju, snovima, vremenom, trudom, pričom i finansijski.

Ova država neće napraviti takvu decu, potrebniji su joj huligani, uspešnu decu ne pravi društvo, bar ne ovakvo kakvo je naše, uspešnu decu prave roditelji.

Dok su odrastala deca Novakovog godišta, ovi što čekaju da i njihovo dete postane takvo, su dizali tri prsta, vikali Srbija do Tokija, ravnogorisali i gazimestanisali, trtljali o zlatnom escajgu,  nikad nisu imali para ni za šta drugo sem da zasednu sa staklencetom piva ispred lokalne prodavnice, za to uvek ima, i kukumavčili što nemaju pet minuta da fudbal, ovu zemlju i Ameriku dovedu u red, umesto da vreme provode sa svojom decom. Kad bi se pojavili decu su učili da budu ponosni Srbi.

I to vam je to. Neko je dete vodio na treninge, neko svoje nije uspeo da nauči ničemu više sem da je Srbin. I to nebeski. Eventualno da nešto može da uspe ako se dočepa Velikog brata.

Usput su im pravili vikendice po vukojebinama zbog kojih ih nisu vodili ni na zimovanja ni na letovanja već su im nabijali na nos da ih prave za njih i da ih neće nositi u grob. Iste sad zvrje prazne.

Oni iz dijaspore, prošetajte po Srbiji, su, umesto da ulažu u svoju decu, realno su imali više mogućnosti, pravili crkve, što u rodnom selu, što u rođenom dvorištu, svega ima.

I šta sad, realno, neko ima od Novakove pobede? Sem onog najnormalnijeg zadovoljstva što se i neki Srbin upisao na vrh ATP liste?

Hoće li od ove nacionalne  euforije da im bude bolje, lakše, hoće li imati život dostojan čoveka ili će i dalje biti zadovoljan parčetom hleba i time što ima struju?

Dosta je sa „hleba i igara“. Ovo nije nacionalni uspeh već isključivo Novakov.

A u vezi onoga – kakav je to patriota koji ne plaća porez u svojoj zemlji…

Mislim stvarno, čime je ova zemlja zadužila Novaka?

Pre bih rekla da je Novak zadužio zemlju, mada ne u toj meri koliko se trubi.

Dakle, dokle patriotizam ispred čoveka, zato i imamo toliko neuspešnih ljudi i dece ali sa podignuta tri prsta. Da se zna.

A šta? Da će takvi lične neuspehe kompenzovati sa tri prsta zbog tuđih?

Ali ako im je bolje neka bude da smo mi, koji ne umresmo od sreće, ljubomorni.

Tako to ide.

Vi onako malo razmislite u čemu su uspešni ovi sa tri prsta, ovaj blog i ja idemo malo na zasluženi odmor.