I onda počnem da bežim od tebe

Jednom davno sam pomenula kako je jedna od žešćih frka većine devojaka šta njene drugarice misle o njenom dečku. Susret dva sveta se priprema danima, ova lobira i na jednoj i na drugoj strani, ne bi li se te dve strane jedna drugoj svidele, jer ako bude suprotno, peći će se na dve vatre, balansiraće kao na žici razapetoj iznad provalije, počeće da laže, dečka da je bila kod mame, drugarice zašto bira dečka za  izlazak a ne pidžama parti sa njima i sve tako. Dečko će biti zbunjen zašto se ne dopada drugaricama, drugarice će tvrdoglavo odgovarati – Eto, ne dopada mi se, nije za tebe – jer, kao što je poznato, drugarice uvek bolje znaju ko je za tebe.

Isti takav „strah“ da li će se drugarice dopasti dečku još nisam srela ili mi nijedna nije ispričala. To ne znači da dečko neće pokušati da upravlja druženjem svoje devojke, o, takvi muškarci su tako retki, vremenom počnu i oni – ona nije tvoje društvo, video sam je sa ovim, sa onim, znaš, bila je sa onim, znaš, s kim si takav si… Svakako, bilo ko da na ovakav način brlja po tuđem životu treba da bude eliminisan. Dečko, drugarice, ko god, svako od njih je dužan da poštuje vaše izbore. Šta bi stručnjaci o ovakvim odnosima rekli, baš me briga, govorim vam o životu. Što se mene tiče, odnosi će ili biti čisti, jednostavni i lepi, ili ih neće biti.

Jednom davno sam takođe pomenula, teško da bih se sad setila u kom postu, kakav sam pritisak trpela kad sam objavila da se udajem, ja „najpametnija“ među drugaricama, u vreme kad se one razvode i počinju da dišu a ja se spremam da se dobrovoljno zarobim i to u kavezu muškarca mlađeg od sebe, pa kako me nije strah da će me sutra zameniti mlađom i zgodnijom, pa jesam li luda, pa šta mi to treba, pa nemam pojma šta radim. Tek tako, nijedna mu oči videla nije, ali su sve znale koje me teške muke čekaju, jer nema šanse da neće biti muka.

Samo jedna mi se posle par godina izvinila uz „nije bilo moje, ja ni svoj život nisam umela da sredim“, mislim se – to si i radila jer nisi uspela svoj da središ, lakše je sređivati tuđ i to da ne razmisliš, ali hajde. Ostale me i dan danas, kad me sretnu, gledaju  širom otvorenim usta i očiju, sve čekajući da izgovorim nešto tipa – zajebala sam se ko niko. I to samo ako ih ne vidim na vreme dok perjam kragujevačkim ulicama pa ne pređem na drugu stranu.

Nego… upoznam nedavno jednu ženu. Svidela mi se, ima se o čem divaniti s njom, počesmo češće da pijemo kafu i odjednom, kad je pozovem, te neće da dođe, te dođi ti, te bolje kod mene, sve tako nešto. I onda počela

• ima utisak da se ne dopada mom hazbendu
• bolje da ja odem kod nje, da ona mog hazbenda ne remeti
• videla prošli put da je on nešto neraspoložen
• tačno zna, vidi, evo u treće oko da je pljunem, njemu se ne dopada što se ja družim sa njom
• on bi mene samo za sebe
• ne oseća se prijatno u njegovom prisustvu…

Ja još od prve kosntatacije u blagom šoku, branim hazbenda, ženo božija, on sedi u istoj prostoriji sa nama ni ne čuje šta pričamo, boli ga uvo, nijednom me ništa nije pitao. Sve razmišljam, šta kog đavola tripuje i diže svoju ulogu u mom životu, a i u njegovom, na nivo da ona, čuj, remeti mog muža, šta uopšte razmišlja o tome da li se njemu dopada ili ne, no, nažalost, ovo su situacije kad ja prestajem da budem prisna do onoga „aj’ ne lupetaj, majke ti“, ne ponašaj se kao da si mi ljubavnica, batali, jok, ja počnem da se krutim iznutra i osetim kako se udaljavam i kako mi preseda kafa i kako od ta posla nema ništa jer…

Ja svim snagama branim svoje izbore. I poštujem tuđe. I prva bih, kad bih primetila da se moj hazbend nedopustivo ponaša u prisustvu neke moje izabrane osobe krenula da mu vadim oči. I samoj sebi bih oko izvadila kad bih dopustila sebi da njemu spočitavam da neko nije za njega, njegove prijatelje komentarišem tek kad on otvori tu temu i obavezno se ogradim da ne gledam istim očima, nemam iskustva s tom osobom koje on ima, neću, bre, svoj život i svoj odnos sa njim da remetim zbog tamo nekoga  s kim ne jedem, ne spavam, ne živim.

I tako, umesto da odmah stvar postavim na svoje mesto i pitam – je li, bre, odakle ti hrabrost da ti meni o mom mužu, ko si ti u njegovom životu, šta tebe briga da li je raspoložen ili ne ako te nije ni pogledao, cirkuliše po kući i radi svoja posla, ’ajde, bre, zdravo, doviđenja, laku noć, zbogom – uhvatim sebe kako ga branim i hvalim kao da joj ga preporučujem za udaju.

Jednom, drugi put, treći put…

Diskretno priupitam hazbenda, sve na note, da li mu se ona dopada, pitanje je toliko glupo, al’ kako da pitam, on me pogleda kao da su počeli rogovi da mi rastu jer uopšte pojma nema ni šta ga pitam ni šta treba da mi odgovori. Odmah zatvorim temu, nećemo si od života praviti trećerazredno pozorište nego ćemo, kad nam se gleda neka predstava, lepo otići u pozorište.

I onda počnem da se zaključavam pred tom drskošću, pred tim bezobrazlukom, pa odakle ti hrabrost da ti meni bilo šta o mom mužu, bokte, pa sve bih vas menjala za njega, kad me već dovodite u tu situaciju da biram.

Premotam po glavi da li ikada ijednoj drugarici rekoh da mi se njen dečko, muž, ne dopada, nisam. Jer meni ni ne treba da se dopada, moja je obaveza, ako je već volim, da joj ne pravim pakao od druženja sa mnom i ne učim je ko je za nju a ko nije.

Neposredno pre nego što sam odlučila da nastavim dalje u život sa hazbendom, pozovem oca na piće i saopštim mu da odlazim iz našeg  lepog grada, da je ta osoba mlađa od njega, da ću prodati stan, saspem mu u onu čašu piva sve svoje planove i pitam ga šta misli.

Neću ja da živim sa njim, šta ima da mislim.

Ovo vam je poruka ovog posta.

Inače, ovih dana intenzivno razmišljam – meni bliska osoba ima psa i kaže, od kako ga ima, mnogo su joj se proredila druženja, sve joj manje ljudi dolazi, ovaj ne voli pse, ovaj kad dolazi mora da zatvori psa, ona sva pod stresom da joj ne iscepa čarape i da joj se ne zalepi neka dlaka, onaj ne razume kako to pas u kući, onom se gadi kad balavi, onaj traži da ga veže za radijator, plaši se… Ne moraju ni da mi dolaze!

To vam je nešto slično, hoćeš da se družiš sa mnom, ali da ja stvorenje koje volim i to mnogo, mnogo volim, vežem za radijator kako bih ti pokazala da mi je stalo do druženja s tobom.

E, pa nije.

Meni je najviše stalo do svega mog.

A ti, kad dođeš kod mene, kad sa mnom želiš da se družiš, ima da poštuješ i bubašvabe u mojoj kući.

Jer  nisu one tu zbog tebe, nego zbog mene.

O mužu da ne govorim.