Ne perite prozore dok se svađate sa mužem

Živimo u vreme umeća i tehnika, pa shodno tome, ne znam kako dogurah dovde a da mnogim tim umećima i tehnikama nisam ovladala. Elem, danas, trudnica mora da ovlada tehnikom – biti u drugom stanju, mama tehnikom dojenja i gušenja sramote, osoba koja ima seks, pardon, samo žene pošto su one seksualno glupe, muškarci su seksualni eksperti, kako taj seks da odradi kroz uvod, razradu i zaključak, osoba bez posla šta sme da kaže na intervjuu za posao, baba kako da bude baba a deda kako da bude dasa, sve tako neke stvari, moraš da budeš ekspert u oblasti verbalne komunikacije a naročito neverbalne, da tačno znaš koju poruku šalješ kad prekrstiš ruke ili noge, u kom trenutku treba da ih otkrstiš, kako da zabaciš kosu, namigneš, ne kreveljiš se kao da bi najradije nekoga ko diže običnu situaciju na nivo oterao u tri lepe.

Faljen Internet, milion obaveštenja i poziva sam dobila da za par stotina eura ovladam gomilom tehnika i postanem poznata blogerka, uspešan PR, programer i sve tako nešto što kao može za jedan vikend. Većina tih tehnika i umeća kojima treba da ovladam uče kako da budem dobar lažov.

I tako naleteh na edukativno zaluđujući tekst o umeću svađanja. Ono kad leti perje da ne pravim sranja jer to sve posle moram i da pokupim, nego da odma’ krenem da brojim do 10, udišem, izdišem, mantram – Mahlat ne daj se nervirat – i kad osetim da mi se puls smiruje, kažem – ajde da sednemo i civilizovano porazgovaramo i problemu koji se isprečio ispred nas, crko dabogda.

Odavno mislim da živim u najnecivilizovanijem periodu od postanka na ovamo i mislim se – ja strasno jedem, pijem, pušim, pričam, pa se strasno i svađam kad se ukaže prilika, ne svađam se samo sa budalama i onima koji, kada se ta prilika ukaže, u sekundi ne postanu ništa u mom životu. Imam par tih nekih ništa koji misle da su me u određenim situacijama pobedili a kojima nisam rekla ni ono – ma teraj se.

Da se nisam svađala, kad je tome bilo vreme, odavno bih šetala ulicom i šaputala, ako ne i pevala na glas najnoviji i najgluplji hit, jer, priznaćete, sve što se guši ima tendenciju da negde probije. Meni ne bi probilo na kilažu, nisam takav tip, nego na razum.

Dakle, hoću da se svađam, zadržavam svoje osnovno ljudsko pravo da se svađam, psujem, arlaučem, govorim – nikadviše, jedibregovna, bolimeđokaštapričaš i sve one gluposti koje me spašavaju od ludila.

Doduše, ima tih uputstava kako da se spaseš od opasnosti da se rasprsneš ko luft balon kad te, recimo iznervira muž a hoćeš da ostaneš civilizovana i ne svađaš se. Odeš na neku livadu ili obalu reke i vrištiš koliko te grlo nosi i kao izbaciš bes. Izvrištim se na livadu ili vodu, eventualno nebo, i vratim se kući ko nova da obavim onaj civilizovan razgovor.

Ljudi moji, meni je najbliža livada na Avali, dokle moram da se vozim najmanje pola sata, a do Save i Dunava mi treba najmanje četrespet minuta, ako popizdim u špicu.  To znači da moram među svet onda kad nisam za svet, što opet znači da mogu da naletim na neku budalu, što opet znači da mogu da me uhapse jer me nagazio neko pre nego što sam stigla do reke i livade i izvrištala se. A ko tvrdi da mi ni tamo ne bi navukli nešto na ruke, ko, bre, danas stoji na obali reke i vrišti na nju.

Sve u svemu, smučio mi se ovaj civilizovan život koji mogu da živim samo ako ovladam tim tehnikama civilizovanog življenja.

Ovo uputstvo o nesvađanju mi je isto kao ono – kako da se ponašam ako ispadnem kroz prozor.

Ovo je moj stari post, još iz 2008. Samo da vam dočaram šta sve ne znate a trebalo bi da znate, zlu ne trebalo.

Čitam jutros šta treba da radim ako se pevajući zanesem dok perem prozore pa, umesto u kuću, u nastupu pevačkog zanosa ispadnem kroz prozor.

Dakle, ako padnem na kosinu ili u blato veeelike su šanse da ću da preživim. Jes’ da će mi svi unutrašnji organi biti malo pomereni, tj da će mi srce biti u petama a stomak u nosu al’ ostaću živa. Al’ najbolje bi bilo da naciljam vodu! E, sad ako se ja tog trenutka setim da nije uputno padati na beton i to ravan koji je ispod mog prozora, ja ću da se izvinem k’o lastavica pa ću sekund pre nego što opaučim u beton da odletim do Dunava i da pljusnem u njega. Tako kažu – pokušajte da naciljate vodu. Ako ostanem pri svesti treba da doplivam do obale, ako ne, tako onesvešćena treba da se nadam da me je neko video i da ume da pliva.  U surotnom, džaba mi što sam letela do Dunava.

Ako ne umem da letim pa se setim toga prilikom pada, da ne pravim od sebe budalu, treba da se u vazduhu okrenem na stranu. Ovaj potez je najbolji način da se ’’vertikalni momenat sile pretvori u horizontalni!’’. Dakle, em što ću da ispadnem kroz prozor, em ne sme k’o u filmu da mi se odmota ceo život u nazad, em moram da se u sebi preslišavam o zakonima fizike pa da izaberem pravi i prateći pretvaranje jedne sile u drugu geknem kol’ko me ima. I da se nasmešim slučajnim posmatračima, otresem prašinu sa sebe i vratim se kući k’o da ništa nije bilo.

Do jutros sam se pitala šta mi je trebalo ono što sam učila iz fizike, ono masa puta ubrzanje, kad evo. Svako znanje vredi.

Moja masa će  puta ubrzanje koje postignem padajući i razmišljajući, što može da uspori pad, da razvije brzinu od 50 km na sat!

Ima da budem srećna! Ovu brzinu ne mogu da razvijem kol’ko god da trčim i žurim.

Sve ovo isto mogu da primenim ako ’oću da pljunem sa Ajfelovog tornja ili da sa Empajer stejt bilding-a arlauknem: I love Americaaaaa! – pa isto tako u  zanosu krenem prema zemlji.

Nikako, ni pod razno, ne smem da paničim. Samo lagano da se viorim na vetru k’o najlon kesa i da ne brinem. U nešto ću da udarim, sigurno!

A ako rešim da se ubijem ne moram ništa da mislim. Samo treba da skočim, opustim se i zapevam. Do zemlje mogu da letim slobodnim stilom i da opandrčim u nju il’ glavom, il’ nogama, kako mi volja. Vodu da izbegavam – može da se desi da preživim.

Naravoučenije – nikako se ne svađajte sa mužem dok perete prozore.

Nečega od ovoga se garant nećete setiti, ili kako da budete civilizovane, ili kako da letite do zemlje.