Putuj Evropo…

… a mi ako te stignemo – stigli smo te! A onda Bog nek’ ti je u pomoći.

Malo sam zadnjih dana… ma šta zadnjih dana – zadnjih godina, zbunjena i sama sa sobom u neprekidnoj svadji , nikako da dokučim jesam li patriota ili nisam. Ako je do zemlje – volim je. Zemlja k’o zemlja, lepa kao i sve ostale na ovom svetu, svaka na svoj način. Po onoj ’’Upoznaj zemlju da bi je što više voleo’’ ja sam je, vala, upoznala i zavolela sa svim njenim prirodnim lepotama i svim onim glupostima na srpski način – sa divljim deponijama, trulim šporetima pored puta, karoserijama, nedovršenim zamkovima, haustorima koji smrde na urin, izlokanim putevima i sa jednim makazama koje sam, umesto ribe, upecala na Gružanskom jezeru. Dobro sam upoznala i onu staru zemlju pa i nju danas volim istom količinom ljubavi, ne mogu da je ne volim kad je prelepa. Volim Plitvička jezera i slapove Krke, vrelo Bosne, i najsladje breskve uz Neretvu, ma svašta volim. Bez obzira što to nije više moja zemlja, eto, volim. Na žalost, sve ovo nije patriotizam, ovo je, valjda, ljubav prema domovini. I ovoj i onoj.

Što se naroda tiče, ovog naroda… ne znam šta da kažem sem one gluposti da volim ljude. Ne interesuje me koje su nacionalnosti, koje vere, kako se krste i da l’ se krste il’ klanjaju, da l’ poste il’ ne poste, svoj narod volim taman toliko koliko i sve ostale ljude ovog sveta. Na žalost, ni ovo nije patriotizam, ovo samo pokazuje da nisam nacionalista.

Što se tiče vlasti, vlast ove zemlje ne podnosim. Ja sam samo jedna od onih koja je išla za manjim zlom jer bolje rešenje nije imala. Kad sam bila stavljena pred svršen čin, to jest kad sam razmišljala ’’da l’ da se ubijem il’ da se umijem’’ ja rešila da se umijem još jednom pa šta mi Bog da. Ne znam šta treba da se desi, u stvari, mnogo toga treba da se desi da bih rekla e, vala, pozlatila mu se fotelja na kojoj sedi. Dotle – ništa. Uostalom, ja sam jedan dobar deo svog života dočekivala i ispraćala vodju, zaklinjala se da ću ’’voleti i čuvati svoju domovinu’’, ’’da neću skretati sa puteva’’, pevala u horu ’’Kominterno, mirisavo cveće’’ – od mene dosta. Ne pada mi napamet da kličem više bilo kome čak ni ako to neko bude zaslužio. To mu je posao i ne vidim ni jedan razlog da mu ja zbog toga dižem spomenike i nosim njegovu sliku na reveru. Ne podnosim one koji me vuku unazad onda kad bih ja da krenem napred. A ni one koji mi zaklanjaju vidike. Sve ovo tek nije patriotizam, šta je pojma nemam, to valjda znači da sam izdajnik roda svoga i da, eventualno, neko može da mi razbije nos.

Heroje nemam. Nemam ni spasitelje, ni mesije, ni Božije glasnike, ni idejne vodje, ni duhovne vodje, ni gurue, ni astrologa, ni tarot tumača, ni alternativnog doktora, ni idole u liku i delu nekoga za koga ne mogu da protumačim oklen je stig’o i kako je stig’o a ni šta trabunja, dakle nemam onu suludu ideju u glavi da bih volela, ako se još neki put budem radjala, da se rodim k’o Neko. Najbolje bi bilo da se ne rodim više nikada.

I tako… patriota definitivno nisam. I nemam nameru da budem.

A ako se pitate ko su današnje novokomponovane patriote – to su oni koji su u ime srpstva spremni na vrlo čudna dela i još čudnije reči. To vam je kao ono – udali ste se, muž vam povremeno lomi kosti, ne dopušta vam belog Boga da vidite, ponižava vas i fizički i verbalno al’ kaže da vas voli i da to radi iz ljubavi. Ako skupite hrabrost da se pobunite on će preći na ucenjivanje decom, vašim životom koji drži u svojim rukama, eventualno će pripretiti da će da vas tuži kod vašeg paroha, ogovaraće vas kod rodbine, kumova i prijatelja, huškaće decu protiv vas, kako god obrnete možete da trpite tu ljubav ako ne znate za bolju.

Ako je ovo patriotizam onda sam ja Šeherezada i ovde vam pišem bajke.

I da raščistimo još jednu stvar, onu oko ’’ulaska’’ u Evropu i oko toga ko šta od toga očekuje.

Prvo, nećemo ući u Evropu jer već jesmo deo Evrope, samo nas mogu primiti u Evropsku uniju a to je nešto sasvim drugo. To što moramo da ispunimo odredjene uslove da bi se to desilo… pa moramo, šta ćete, neki su nam nametnuti, na neke smo sami pristali i kad smo se uhvatili u kolo red je da izdržimo do kraja. Za bilo šta u životu moraju da se ispune odredjeni uslovi – da biste se zaposlili morate da završite odredjenu školu, da biste se udali ili oženili morate da ’’nadjete’’ ljubav svog života i da u toj situaciji za koju kažu da je slepa držite ’’četvoro oči’’ otvorene, da biste bili vozač morate da položite vozački ispit, da biste kupili stan morate da podignete kredit, kako god obrnete svaki trenutak života vam je ispunjavanje nekih uslova.

Ako se priključenje Evropskoj uniji bude desilo i kad se bude desilo svi oni koji misle da će im se otvoriti rajska vrata ostaće razočarani. Ono što je kao najvažnije smo već dobili a to je da se može putovati e bez čekanja u onim ponižavajućim redovima za vize, kad budemo prihajali ka Uniji i i bez pasoša ali to će biti moguće samo onima koji su i do sad putovali, onima koji imaju para. To ne znači da će bilo ko od nas tek tako moći da ode u Beč na parče Saher torte ili u Rim na kapućino. To ne znači da će mnogi i dalje moći u radno vreme da obavljaju svoje privatne poslove i da nikako ne možete da ih uhvatite na radom mestu. Ne znači da će svaka šalterska službenica moći da se ponaša kao da je rodjenjem predodredjena za to radno mesto odakle može da vas posmatra sa visine i odakle može da joj se neće. Ne znači da neko može da ima radno mesto a da ne radi ništa. Ne znači da će neko moći ako dobije otkaz kao neradnik ili kao tehnološki višak da štrajkuje gladju i to proglašava nepravdom zbog koje neće imati ’leba da jede jer nigde u svetu fabrike nisu socijalne ustanove. Ne znači da u svom dvorištu neko može da zida šta god hoće a još manje da može da zida na sred puteva i da razbija tudju imovinu kako mu dune, najčešće što nema druga posla i pameti. Ne znači da neko može iz auta u pokretu da izbaci kesu sa djubretom na prvoj krivini, ni da može da ostavi auto da trune na parkingu, ni da može kore od lubenice da baci kroz prozor. Ne znači da će u po’ noći kad ispraća svoje goste moći toliko da se pozdravlja i ljubi sa njima na sred hodnika sve dok ne probudi sve ostale stanare. Pušači neće moći da puše svuda i da se oglušuju o zakon o zabrani pušenja na odredjenim mestima. Dakle, priključenje Evropskoj uniji znači mnogo toga, mnogo više od ovih banalnih stvari koje sam navela a kojih mnogo Srba neće nikad da se odreknu jer ne mogu da shvate šta je loše u tome.

Ko nije znao Evropska unija je federacija u monetarnim odnosima , trgovini, poljoprivredi i zaštiti životne sredine. Ovo znači da mora da se radi da bi se zaradilo ali, iznad svega, da mora da se privredjuje tim radom, da od tog rada još neko mora da ima koristi. Opaske da oni koji su ’’otišli u Evropu’’ tamo rade ono što niko ne bi radio me stvarno izbezumljuju. Šta bi trebalo? Kao ovde da se neko ukrti na neko radno mesto za koje nema ni odgovarajuću spremu a ni volju i da prima platu? E pa ne može. Sasvim je logično da ako odete u Nemačku sa diplomom ekonomskog fakulteta a ne znate ni jednu reč nemačkog jezika ne možete raditi kao ekonomista već možete da radite samo kao ’’sudopera’’. Onda je i zanimanje lift boja za tog ekonomistu nedostižan posao. Uostalom, poznato je da Srbi koji gastarbajtuju bilo gde u inostranstvu svoja druženja svode na srpske klubove a da im je vrhunac kulturnog života da im zapeva neko od narodnjaka. Vrate se sa znanjem stranih jezika istim sa kojim su i otišli. Sve što su mogli da vide nisu videli, čuvaju pare da ovde naprave zamak tek da nerviraju komšiju Milisava. Retki su oni koji odu u inostranstvo da žive. Takvi se ne bune što i tamo moraju da rade. Nema zemlje gde ne mora da se radi da bi se zaradilo. Sem Srbije.

Ko nije spreman da se odrekne blagostanja nerada neka ne žuri u Evropu. Ko, nije spreman da poštuje zakone, koliko god da su mu glupi i koliko god da se kose sa onim ’’ko, bre, meni može da zabrani’’ takodje neka ne žuri , mnogo lakše će dobiti nogu u dupe nego što se dokopao željno očekivane i dugo sanjane Evrope.

Ko je spreman da poštuje zakone i snosi sankcije zbog nepoštovanja istih, da radi, i ko sanja da Srbija postane uredjena država, zamlja bez malih Bogova , bez nedodirljivih, zemlja u kojoj kad za nekoga kažete da je lopov to morate i da dokažete, zemlja u kojoj je zakon isti za sve, zemlja u kojoj će vlast biti na vlasti zbog naroda, i zemlja u kojoj vas baš boli uvo kako se zove premijer i u kakvoj ulici živi, uz koje drvo piški pas najpopularnije pevaljke, da imate svoje mišljenje a da vas niko zbog toga ne bije i ne proklinje, zemlja u kojoj vam nad glavom ne visi pretnja o smaku sveta samo zato što se neko nije dočepao vlasti – srećan mu put.

I lep život mu želim.

Medju normalnim ljudima.

Eto, to sam htela da kažem.

A što se Evropske unije tiče ja da sam na njihovom mestu uopšte ne bih žurila da nas primim.

Nekako imam utisak da mi upropastimo sve čega se dotaknemo. Il’ mi il’ neko u naše ime. Čim dobijemo priliku mi je propustimo.

Koji ćemo im djavo?
Nego, svakom maloumniku treba staratelj.

Za kraj, za one koji ne primećuju, jedan tvit. Ima toliko zajebancija koje promiču… pa kad djavo dodje po svoje…