Sezame, otvori se!

Stojiš ispred nekog šaltera kao pred vratima raja i optimistički šapučeš sam sebi – primoće me, neće me primiti, pogledaće me, neće me pogledati, dok samozvana boginja u vidu  šalterske službenice, a ponekad i službenika, sa druge strane stakla telefonira i završava mali milion svojih privatnih poslova, što u radno vreme nikako ne bi smela da radi.

Dobijanje bilo kog neophodnog dokumenta kojim ćete dokazati da ste živi, da možete da putujete, da dižete kredite i ostalo, izgleda ovako:

Ispred svakog šaltera stoji odštampano obaveštenje šta vam je sve od dokumenata potrebno.

Kada sve to pribavite i srećni i presrećni stanete pred šalter, boginja preleti stručnim pogledom preko onih papira i saopšti da vam treba još jedan papir koji nije na spisku neophodnih.

Pobunite se na šta boginja zaštićena staklom od virusa, pljuvanja, lošeg zadaha i ’vatanja za gušu, počne da se čudi  gde vam je bio mozak kad prostom logikom niste shvatili da vam treba i to što nemate.

Pošto se toj istoj boginji – šalterskoj službenici izređate na prededovima, muževima, ljubavnicima i budućim pokoljenjima, odlazite da nabavite i taj nedostajući i neophodan papir. Predate i čekate.

Neophodan vam dokument ćete dobiti za, otprilike, dva meseca, i to vašom krivicom, to jest onda kada ona zaboravi šta ste joj sve opsovali ili ogugla na isto.

Iz ovoga možete zaključiti da jedan državni papir morate da kompenzujete sa još desetak svojih i još sve to morate da platite.

I onda stvarno treba da budete srećni jer je moglo da se desi da je osoba koja treba da vam izda traženi papir na bolovanju, a niko drugi to ne bi mogao da vam završi.

Šalterski posao je neverovatno težak i odgovoran, a svi naši šalterski službenici su usko specijalizovani tako da njihovim odlaskom na bolovanje kompletna služba kolabira.

Ukoliko se desi da šaterska službenica ode na bolovanje pre nego što izmolite svoje papirče kad se vrati sa istog videćete da joj terapija koju je primala, (ako je uopšte primala, jer u devedeset odsto slučajeva nisu bile bolesne već su okopavale njive, mrzelo ih da rade…) uopšte nije pomogla i da je kod nje došlo do vidnog odumiranja nervnih ćelija, jer nikako ne može da se seti ni ko ste, ni šta vam je ono trebalo, a ni gde je smandrljala vaš predmet. I postavi vam najgluplje pitanje na svetu – A šta sam vam tad rekla?

Rasprava sa vama će je toliko iznervirati da će najverovatnije ponovo otići na bolovanje.

Uopšte šalterske službenice su u proseku više na bolovanju nego što rade i to da im se ne računa porodiljsko sa sve trudničkim.

Ako vam se slučajno desi da izgubite neki od važnih dokumenata, na primer rešenje o razvodu ili kupoprodajni ugovor, sasvim normalno da odete do nadležne službe i zatražite fotokopiju.

Prvo će vas upitati da li znate da morate da čuvate svoja dokumenta, na šta ćete vi retardirano odgovoriti da znate, ali da se eto desilo i onda počinje višeminutni monolog kako ste stvarno retardirani (kao da vi niste tu) i kako oni nisu dužni da čuvaju vaše papire.

Pošto podnesete zvanični zahtev za željenim dokumentom, danima ćete obigravati ne bi li ste ga dobili, a onda ćete saznati da se vaš predmet nalazi u arhivi.

Ako niste znali šta je arhiva, to vam je mesto koje je obično dislocirano od nadležne službe, pod obavezno poplavljeno i puno pacova, tako da tamo niko ne sme da uđe, a ako bi i ušao ne ume da se snađe. Možete da mi ne verujete ali pojedine arhive koje su za vreme bombarodavanja sakrivane i sklanjane u nečije vikendice još uvek su u tim vikendicama. Bar mi tako rekoše- to je kod direktora u vikendici. On je možda njima tim dokumentima ložio vatru, i možda će se vaditi na bombardovanje a možda i neće. Al’ da mu je vikendica zarasla u korov to je sigurno. I da ste vi jedini kome treba baš taj papir je još siugrnije. Osećaćaćete se krivimi za bombardovanje i za korov.

Ostaje nejasno zbog čega postoje arhive, kad od njih nema nikakve vajde.

Ako budete imali ludu sreću, pa ipak pronađu papir koji vam je neophodan, šalterske službenice nikada, ama baš nikada, neće zaboraviti da vam napomenu da treba da im se zahvalite za ono zašta su već plaćene i to najmanje u u vidu čokolade od trista grama.

Te čokolade, inače, nisu planirane za decu nego za šalterske službenice.

Kada pođete na neki šalter najbolje je da odmah kupite tu neophodnu čokoladu, tako ćete možda  pre doći do željenog papira.

Naravoučenije ne postoji.

Šta god da pokušate, sa druge strane bilo kog šaltera će vas sačekati nadrndana šalterska službenica koja je loše spavala, kojoj je mala plata, kojoj je otpao nokat, vetar joj pokvario frizuru i kojoj vi uopšte niste u opisu radnog mesta, a možete da pokušate samo ako ih uhvatite.

Šta god da piše o pauzi koja bi trebalo da traje pola sata, zaključićete da traje puno radno vreme. Ako odete pre pauze, izašle su ranije. Ako odete posle, izašle su kasnije. Prosto je nemoguće ukapirati kada je pauza.

Ovo sam pisala pre dve godine kad mi je trebao jedan običan papirić.

Do danas se ništa nije promenilo.

Opet mi treba jedan papirić.

Ne baš ovaj ali tako nešto.