Udade se jagodo, a narod ne pita!

„U vreme kad stotine ljudi gladuju neprimereno je reklamirati one koji troše bogatstvo na haljine a kojima bi se moglo nahraniti hiljade ljudi. PS to što je dotična promenila i veru ne čini je nikakvim primerom bilo kome.“

Dotična je Ana Ivanović.

Komentar je jedan od hiljade i hiljade onih koji nisu sredili svoj život al’ savršeno dobro znaju kakav njen treba da bude, naročito kako je njena svadba, uključujući i venčanicu trebalo da izgleda. U komentarima prednjače žene. One koje se udaju u kilometrima karnera, sa sisama na izvolte svim svatovima uključujući i devera i starog svata. One koje naglašavaju da su se udale po starim srpskim običajima što podrazumeva kič i malo više kiča, prangijanje, bar dve svađe višedecenijski posvađanih rođaka, bar jednu tuču i bar stotinu uvređenih što je pivo bilo toplo, supa hladna a pečenje masno.

Svi oni osporili su Ani da ima pravo da se uda za koga želi, gde želi, kako želi i u čemu želi.

Ana je, pre svog venčanja trebalo da raspiše referendum, pa, imajući u vidu rezultete istog, da potegne onog Bastijana vereničkim prstenom u glavu i vrisne:

Ma jebo venčanje, jebo moj budući život, moj narod je gladan! Gla-dan! Sedne, zamisli se da li je u redu u vreme globalnog ludila da se udaje za katolika, ona prava Srpkinja, sve stopira i vrati se među sve vas neobrazovane, licemerne, ljubomorne, zavidne, nesrećne, koji život nemate, kako biste ga i imai kad neprekidno držite nos zaboden u tuđ život.

Među sve vas velike vernike kojima je bog lepo dao deset zapovesti od kojih se ama baš nijedne ne pridržavate i koji je zaboravio da doda jedanaestu – Ne zabadaj surlu u tuđa posla!

Među sve vas koji biste Anu, izdajnicu, počupali za onu divnu kosu, kako se usuđuje da se smeje na sopstvenom venčanju dok vi… pa dopišite šta vam fali u životu.

Nego, pod uslovom da svi vi koji ste ostavili one ogavne komentare mislite to što ste napisali, a naravno da mislite, uključujući i da joj je muž „kratak, ali će ona to kompenzovati svojom visinom“, osvrnite se malo i pogledajte one koje retko gledate pa mi kažite da li su vam muževi dovoljno dugački, to jest – visoki i da li je to dovoljno za vašu sreću. Iako nemate ’leba da jedete.

Srećom, nijedan vaš otrovan komentar neće uticati na Anin život.

Ali, evo, od jutros sedim i mislim koliko ćete vi života pokušati da upropastite i koliko biste upropastili jer  vaš sin ili ćerka mogu sutra da se zaljube u nekoga ko je

• debeo
• kratak, pardon – oniži
• ne preziva se na ić
• druge je vere
• nije Srbin i srpskoga roda… i tako dalje i tako bliže…

Kako ćete preživeti što će taj neko vaš otići da stvara svoju porodicu i gradi svoj život, ne misleći u tom trenutku da vi nemate ’leba da jedete.

Obaška ne mogu da dođem k sebi da li neki od vas stvarno, najstvarnije misle da je Ana trebalo te novce koje je potrošila na venčanje, venčanicu, Veneciju, da doturi vama, bilo kome, jer glad u svetu, globalno zagrevanje, migrantska kriza, otapanje glečera, ugrožene foke, nezbrinuti psi…

U srpskom narodu postoji verovanje da je najsrećniji dan u životu jedne devojke – dan venčanja. I vi sad Ani, zbog sopstvenog jada i bede, osporavate da bude srećna.

I ja sad vas pitam – kako njena sreća može da vas ugrozi i kako bi njena nesreća mogla da vas učini srećnim?

I ja sad vas još nešto pitam – dok vodite brigu o tuđem životu, zapitate li se ikada ko vodi brigu o vašem?

Zato i jeste takvi.

(Foto: nst.sky.it)