Umesto buketa crvenog cveća ili dalije u saksiji – rezultati osmomartovske Fejsbuk ankete

Iza svakog uspešnog muškarca stoji žena koja mu je obezbedila uslove da bude uspešan. Ovo nisam izmislila ja.

Iza svake uspešne žene stoji ona sama koja je preskočila sve noge koje su joj podmetali, sve prepreke koje su joj postavljali, izborila se sa svakom uvredom koju su joj uputili a koja počinje sa – Ti si žensko, tvoje je da…znaš, ne znaš, ćutiš, trpiš, skloniš se, obezbediš…

Umorila sam se od tužnih tekstova koji ovih dana preplavljuju Internet a, pretpostavljam, i štampane medije, punih saveta kako da 8. marta budemo lepe, šta da očekujemo, a njima čime da nas obraduju s namerom oboriti nas s nogu direktno na leđa.

Ovaj Osmi mart je bio tužan i pretužan, ako uzmem u obzir da su svi proizvođači svega i svačega, sve moguće kompanije i političke partije, ovaj praznik čestitali damama iz čega se da zaključiti da je ovo praznik dama, a ne žena, pošto nisu sve žene dame.

Ako uzmem u obzir da vrlo često čitamo sve i svašta o prvoj dami estrade, prvoj dami folka, prvoj dami srpskog nečega, uglavnom uz imena za koje reč dama ne možete nikako da vežete, ovo ispada još tužnije. A ako uzmemo u obzir da se ovaj praznik izrodio iz protesta žena – radnica, žuljevitih ruku, obespravljenih, i da je taj prvi protest ugušen bukvalno u krvi, onda ne znam šta da kažem, radi se o elementarnom nepoznavanju činjenica.

Ne znam kojim jednostavnim rečima da objasnim da je Osmi mart praznik žena, koje su ljudi isto kao muškarci, pa samim tim su jednog trenutka digle glas i tražile ista prava kao muškarci, u kući, u fabrikama, na ulicu, u kafanama, politici, rukovodećim mestima, u novčaniku.

S obzirom da imam dovoljno godina da sam se prilično čuda nagledala, da živim u svetu i vremenu gde čudima nikad kraja, jer kad god neko povuče pravi okidač desi se neko čudo za koje sam mislila – ma šanse nema, s obzirom da sam pažljivi slušalac i da sam se naslušala svakakvih priča, pred ovaj Osmi mart mi je palo na pamet da sprovedem malu anketu o tome kako se mi provodimo u današnje vreme, šta se promenilo u odnosu na vreme naših baba i majki.

Kako nisam stručno lice, a ni ne težim tome, moja anketa je imala oblik kafenisanja, dakle, ja sam zamislila da pijemo kafu i ja postavljam raznorazna pitanja na koje moje polno-rodne drugarice daju odgovore. Dobila sam zamerke da kod nekih pitanja nema neutralnih odgovora, da anketa nije stručna, da je trebalo da angažujem neku psihološkinju koja bi mi napravila trik pitanja, da će učesnice u anketi lagati jer je neko dokazao da u anketama ljudi daju odgovore koji se od njih očekuju i slično. Da je bilo tako ova anketa ne bi bila to što jeste, usput, od dve psihološkinje sam dobila čestitke da je anketa životna.

Oblikujući pitanja, imala sam svašta na umu, muške uvrede, ženske uvrede, one priče koje žene jedna drugoj govore iza leđa – niša joj to ne vredi jer… pa zamislite, a pre svega sam imala na umu to koliko žene kriju da ih neko ponižava ili vređa, kao da je to njihova sramota. Imala sam na umu sve one komentare – džaba joj što je uspešna kad se još nije udala, nema dece, tuđe prezime…

Živimo u svetu u kome su žene još uvek manje plaćene od muškaraca na istim poslovima, svetu u kome ženama određuju identitet prema prezimenu koje nosi ili tituli supruga, svetu u kome se ženama sugeriše da moraju uvek da biraju, zemlji u kojoj žene moraju da potpisuju blanko otkaze kada se zaposle, zlu ne trebalo poslodavcu kad ostanu u drugom stanju, svetu koji ženama sugeriše da su samo roba koja treba da bude što bolje upakovana kako bi bila poželjna muškarcima, jer ako nas mušakrci ne žele, džaba nam postojanje.

Evo rezultata: u anketi je učestvovalo 560 žena, najviše ih je između 30 i 40 godina – 208, između 20 i 30 – 125, između 40 i 50 – 116, ostale imaju preko 50 godina.

Ovo su tri ključna rezultata a odnose se na to kako nas, vaspitavajući nas, smeštaju „tamo gde nam je mesto“. Kako god se ponašale kasnije, kad odrastemo, imaćemo manju ili veću grižu savesti, ili dilemu, da li smo postupile pravilno, da li je trebalo da ćutimo, otrpimo, da li će nam se izrečeno svetiti, zašto o svemu treba da imamo mišljenje. Pogledajte rezultate na prvo pitanje, razlika je neznatna – postoje dva sveta, jedan je naš, jedan njihov, od igračaka pa na dalje.

Što se životnih zadataka tiče, volela bih da znam kako to da većini nisu sugerisali – tvoje je da kuvaš, pereš, peglaš, ali su ih istovremeno vaspitavali da postoje stvari koje nisu za njih jer su žene. Čak i da stvarno većina žena nije trpela ovaj pritisak tokom vaspitanja, to je samo zato što se neke stvari podrazumevaju. Tužno, ali istinito. Što se tiče ovoga da većini niko nije sugerisao da sve treba da joj bude preče od nje same, daću vam jedan opet tužan primer. Kad god se žena požali – jao, svidele su mi se cipele, nemam para; ove godine ne mogu na odmor, idu deca; pet godina nosim isti kaput… odgovaraju joj – Ćuti, važno da su ti deca živa i zdrava. Ona sedne, zamisli se, dođe do zaključka – ma ‘ebo cipele, odmor, kaput, važno da su mi oni živi i zdravi. Kako sam ovog trenutka na vrlo klizavom terenu na kome postoji opasnost da me vrlo pogrešno shvatite – majka sam, jeste mi dete na prvom mestu, ali mi se digne kosa na glavi kad god mi ovo neko nabije na nos jer podrazumeva da stalno mislim crno, da nemam želje i da prestanem da budem žena sa najnormalnijim željama na svetu, da budem samo mama. Ne pada mi na pamet da želju za novim cipelama upoređujem sa zdravljem svog deteta i da se odričem najobičnijih stvari jer život može da me zezne kad se najmanje nadam. Nikada, ali nikada nisam čula da su nekom muškarcu koji se žali na šefa, automobil, omiljeni klub, poslovanje firme, rekli – Ćuti tamo, važno je da su ti deca živa i zdrava!

Manje je žena koje nikada, ni u jednom okruženju nisu doživele verbalno poniženje. Sklona sam tome da mislim da je to zato što ta poniženja ne registruju, recimo – pozovete da prijavite da nemate Internet, ili zovete majstora jer vam je pukla cev u kupatilu, ili se pokvario televizor, većina onih sa druge strane će vas pitati da li vam je muž kod kuće pa da on, srpskim, razgovetnim jezikom objasni o čemu se radi, vi ste žensko, ne razumete se. To je samo jedan od primera.

Da li je potreban komentar? Ne smeju da pitaju nijednu. Isto kao što ne pitaju muškarce jer se podrazumeva da ćete sutra vi biti te koje će ići na bolovanja, od trudničkog, preko porodiljskog do onih dok vam dete ne stekne imunitet. A i muškarci mogu ići na bolovanja vezana za decu, sva sem na trudničko.

Čvrsto verujem da je manje onih muškaraca koji nikada nisu udarili ženu i kojima ni na pamet to nije palo. Ali pogledajte odgovore na pitanje ispod – većina je optužena da je sama kriva za konflikt ili svađu, razloga je puno – nerazumna si, tvrdoglava si, nisi umela da ćutiš. Zlostavljanje ima mnogo oblika a ovo je jedan od psiholoških oblika. Mislite o tome.

Sve žene koje su na ova dva pitanja odgovorile sa da, žive sa muškarcima koji im ne veruju i koji pokušavaju da kontrolišu njihovo ponašanje. Recimo – Šta ćeš ti sa njom, ona je neudata, ko zna sa kim se viđa, ko zna na šta može da te navuče…

Što se ostalih rezultata tiče, većina žena 77% deli kućne poslove sa muškarcima sa kojima živi. Većina nije trpela pritisak da čuvaju svoju nevinost do udaje, čak 73 odsto, kao ni koji je dozvoljen broj seksualnih partnera pre braka – 81%. Za mene su ovo fascianantni podaci s obzirom da sam se naslušala priča vezanih za to famozno parče kože zvano „himen“ i da živimo u vreme kad se godišnje uradi oreko 1.600 rekonstrukcija himena (podatak iz 2009 godine). Da ne bude da se radi samo o Srbiji, radi se o čitavom regionu.

Polovina žena koje su učestvovale u anketi nekada su doživele uvrede zbog statusa – razvedena, neudata, baba devojka, dok je 81% doživelo nepristojna dobacivanja.

I najzad, iako ova anketa pokazuje da baš i nije onako kako se čini „na terenu“ ovo je rezultat pitanja – To što sam žena je otežavajuća okolnost?

Na pitanje – Osmi mart je za vas praznik čega? – na koje se opisno odgovaralo, većina žena je odgovorila – praznik gluposti i up0redila ga sa Danom ljubavi, mnogo je odgovora da je to praznik majki, komunistički praznik, čak i dan kada se društvo ruga ženama. Veoma mali broj  misli da je ovo praznik žena koje su se usudile da nešto menjaju i bore za svoja prava. Za ove odgovore prvenstveno je krivo društvo koje je ovaj praznik iskarikiralo i pretvorilo u praznik dama, ili kako jedna žena napisa  – praznik hladnih ćevapa.

Dale ste puno sugestija na pitanje da li je anketi nešto nedostajalo, uglavnom su se odnosile na to da su traženi negativni odgovori, što, naravno, nije tačno, i da su anketi nedostajali pozitivni primeri. Ova anketa je trebalo svima da nam pokaže koliko je okolina, društvo uznapredovalo kada je stav o ženama (i žene su ljudi) u pitanju, zato je i bila ovako formulisana. Sugestije tipa – ja sam odrasla u divnoj porodici, imam divnog muža, ova anketa je bezveze – pa jeste, samo ukoliko se život one koja je to napisala ne odvija van porodice i muža. Bilo bi divno da svaku od nas društvo poštuje, kompletno društvo. A koliko nas poštuje vidite na najbanalnijem primeru skrinšotovanih stranica sa Googla. Dakle, anketa je trebalo da pokaže kako društvo, okolina, tretira nas žene, a ne svaku od nas pojedinačno, nikako je nije trebalo shvatiti lično.

Na „Nastavite rečenicu – Ja sam žena, ponosim se…“ većina žena je odgovorila „sobom“, skoro podjednako koliko i „što sam supruga i mama“. Umesto komantara kopiram vam jedan odgovor koji objašnjava ovo „supruga i mama“:

Spadam u senzibilne ženstvene žene, ali i jake i ponosne, i sa verovatno svim tipično ili stereotipno ženskim osobinama i sklonostima, ali i sa takozvanim ‘muškim’ osobinama, samo nisam sigurna da se ponosim svojim rodom, time što sam žena; zašto bi bili ponosni samo time što smo žene ili samo time što smo muškarci. Ponosna sam na primer na žene u mojoj porodici, familiji, uglavnom su bolji ljudi, od svojih muževa, braće, sinova; ponosna sam na mnoge žene iz srpske istorije i iz sadašnjosti. Mogla bih da napišem da mislim da su žene bolji ljudi od muškaraca, da su manje zla nanele narodima i čovečanstvu, da su osećajnija i složenija bića, ali bih verovatno bila subjektivna. Da li bih se kao žena trebalo ponositi radjanjem, nisam sigurna; to je žensko rodno biološko preimućstvo da radja drugo biće, koje, po mom mišljenju, ona nije iskoristila da se nametne kao prva, najvažnija karika; društvo je i pored toga, ustrojeno prema muškarcu, tj. patrijarhalno je, pa i dete, primajući očevo prezime, a kćerka udajom muževljevo, pokazuje da, iako žena radja, muškarac „vodi glavnu reč“.

Na pitanje – „Da sam muško“, bile ste vrlo duhovite, ali ako manemo na stranu te duhovite odgovore – „bila bih švaler“, odmorila bih mozak“ većina ne može da se zamisli u muškoj ulozi, ne želi da bude muško, dominantan odgovor je  – više bih poštovala žene.

Za kraj, rezultati opet opisnih odgovora na pitanja koja je žena na vas uticala u pozitivnom smislu i da li je neka žena iz javnog života imala pozitivan uticaj na vas, odnosno da li vam je uzor.

Majka, baka, sestra i tetka su najveći uzori, našla se tu i poneka prijateljica i profesorka, ali žene iz porodice dominiraju.

Što se uzora iz javnog života tiče, najviše glasova je dobila Beyonce, prate je Ema Votson i Meril Strip.

Od naših žena, najviše glasova su dobile Biljana Srbljanović, Mirjana Bobić Mojsilović, Isidora Bjelica, Gordana Čomić i Olja Bećković. Sve one su borci, svaka na različitom polju a sva ta polja se prepliću. Za sve ono što rade, potrebno je mnogo energije, mnogo hrabrosti, mnogo vere u svoje stavove.

Na ovom spisku su se našle i dve blogerke, ali ću to ostaviti za jedan drugi tekst.

Sada bi trebalo da napišem zaključak, ali neću, volela bih da čujem vaše komentare na ovu anketu i da zajedno dođemo do zaključka.

Ja nemam problem.

Ti nemaš problem.

Ona nema problem.

Da li ga sve zajedno imamo, šta mislite?