Home / Lepa Srbija / #Dostojanstvo je ljudsko pravo

#Dostojanstvo je ljudsko pravo

Nekoliko puta sam pominjala da je moja mama umrla od karcinoma. Ne treba da napominjem, pretpostavljam da se svi suočavaju sa sličnim osećanjima, da je to saznanje u trenutku promenilo sve, da sam bila ljuta na nju što se razbolela, na Boga, na svet, na nebo i Sunce. Na život.

Nismo ni uspeli da se snađemo, njena bolest je galoprala, mi smo tražili moguće i nemoguće, stizali su nam lekovi iz Rusije, Amerike, Nemačke, svi kao kratkotrajna nada. U terminalnoj fazi njene bolesti, kad je malo bila sa nama, pa nije bila, jedan naš rođak, zdravstveni radnik, predložio nam je da „nam sredi“ da je smestimo na odeljenje, „da je ne bismo takvu gledali i da bismo je pamtili kakva je bila“.

Bila sam užasnuta. Da li će je tamo presvlačiti, brisati vlažnim maramicama, kupati, okretati, pričati joj, pitala sam ga. Znaš da neće, odgovorio je, bar neće onako kako vi to radite.

Odbila sam u ime porodice, ja to sebi nikada ne bih mogla da oprostim, to da sam je odvela negde da umre, „da je takvu ne bih pamtila“, ne bih mogla sa tim da živim.

Čitavog svog života, moja majka je pričala da je smrt u snu blagoslov i da bi volela da umre u snu, da se užasava pomisli da bi mogla da se razboli tako da sama o sebi ne može da vodi računa. A desilo se baš to, više ništa nije mogla sama, ni da ode do toaleta, ni da se okupa, ni očešlja, ni jede, čak ni neke reči nije mogla pravilno bez pomoći da izgovori jer je imala i metastaze na mozgu.

Najlakše je bilo naučiti kako da pripremiš rastvore koje će sestra kad dođe dodati infuziji, da presvučeš posteljinu a da je ne pomeriš iz kreveta, presvučeš, okupaš, sve ostalo je bilo teško da se ne da opisati. Ta bol, ta tišina u kući, ta neprekidna molitva da se pojavi Čudo…

Kada je umrla, moja mama je dostojanstveno, koliko toga nije bila svesna, otišla na onaj, koji god, svet, čista, okupana, mirišljava, sređenih noktiju, okružena nama koje je najviše volela, koji smo je najviše voleli.

O tom danu napisala sam priču, nalazi se u onoj knjizi za koju me često pitate:

Ruke-03-940-280

Šta bi, Ti, Bože, meni mogao da kažeš? Nemaš Ti meni šta da kažeš. Ja Tebe imam nešto da pitam i nešto da Te zamolim.

Sećaš li se, Bože, kako sam ležala sklupčana na fotelji pored kreveta u kome je ležala moja majka? Kako sam se trudila da dišem što tiše kako bih čula njeno disanje? Danima nije bila sa mnom. Ali disanje je govorilo da je još tu. Ravnomerno, tiho, kao da su svi problemi rešeni. Sećaš li se kako mi je govorila?

– Sedi ovde, pusti sudove, hoću da te gledam.

Sećaš li se koliko je suza prolila govoreći kako ne može da se pomiri sa tim da me više neće videti? Znas li koliko sam te molila da mi je ne uzmeš? Bolelo me je dok sam je kupala i oblačila. Nije to, Bože, prirodno. Mnogo boli.

Želim da te podsetim na jedan dan.

Nedelja je. Puna proleća i sunca. Ustajem i kao svakog jutra nadam se čudu. Ući ću u kuhinju i zateći je kako pije svoju prvu kafu. I počeće još jedan običan dan. Sve do tog jutra mislila sam da je to samo pitanje njene odluke. Kad se bude umorila od bolesti ustaće i sve će biti kao pre. Ponekad sam bila tako ljuta. Kako je mogla da se razboli? Kako je mogla to da mi uradi? Do tog jutra sam verovala u čuda.

Nedelja puna proleća i sunca. Čudo nas je zaboravilo. Čuda se ne dešavaju. Bar ne nama, bar ne danas… Tiho je u našoj kući kao pred večni mir. Tiho da pritiska. Govorim sapatom:

– Nemoj da me ostaviš…

Sećaš li se, Bože, kako sam je držala za ruku da se ne bi plašila? Kako sam se otimala sa Tobom.

Onda si joj Ti, Bože, uzeo poslednji dah. Da li znaš koliko me taj njen poslednji dah još uvek boli?

Mislio si da sam u trideset sedam godina dovoljno odrasla da mogu da ostanem bez majke. Mislio si da mogu sama?

Vidiš kako ništa više nije isto?

I kako bez nje više nisam pametna?

Znaš li kako mi je dok stojim pored njenog groba i razmišljam da ona dole leži sama?

I koliko sam ja, ovde gore, sama?

Ovih dana naletećete na nekoliko priča sa naslovom #Dostojanstvo je ljudsko pravo.

Svi mi koji ih pišemo podržavamo BELhospice prvu specijalizovanu dobrotvornu organizaciju u Srbiji koja pruža palijativno zbrinjavanje pacijentima sa malignim bolestima u progresivnom, uznapredovalom stadijumu.

Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenja bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. BELhospice se samim tim bavi očuvanjem dostojanstva umirućeg čoveka.

S obzirom na to da je sve veći broj ljudi sa malignim oboljenjima u Srbiji, neophodno je da se podigne svest o tome da postoji organizacija koja je tu da obezbedi pomoć pri ublažavanju bola i drugih problema pacijenata.

Bolnice uglavnom ovakve pacijente prepuštaju porodicama jer ne postoji način na koji oni mogu dalje da im pomognu. Mnogi u Srbiji nemaju dovoljno sredstava, ljudstva, vremena, niti mogućnosti da pomognu svojim najbližima koji su u poslednjim stadijumima bolesti. U tom smislu je veoma važna informacija za sve potencijalne pacijente to da su usluge BELhospice-a besplatne. Rad BELhospice-a se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava.

BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja, 15. marta na adresi Fandrejzing.rs biće lansiran projekat koji će ih osnažiti u ovoj borbi.

Foto: BELhospice

 

Pročitajte i

Međunarodni centar za muziku “Eva” – nova škola za velike i male

Danas imate utisak da su roditelji u Srbiji podeljeni u dve grupe, jedna bi da …

Jedan komentar

  1. Isplakah se citajuci tvoje misli dok mi u mislima dodir ruke moje mame koje isto vec odavno nema.

Ostavite komentar