Home / Srbija medj' šljivama / Verujem u nas…

Verujem u nas…

Znate ono – najviše kritikujemo one koje najviše volimo, sa njima umemo da se posvadjamo ’’na krv i nož’’ i oni brzom brzinom mogu da nas izvedu iz takta. I posle svega ćemo ih i dalje strasno voleti.

Godine su mi trebale da u sebi definišem osećaj ljutnje, da to nije odbijanje, odbacivanje, prestanak ljubavi već samo potreba za promenom ponašanja.

Što strasnije volim to se strasnije ljutim.

I tako sam strasno ljuta na sporost, stagniranje, nazadovanje, ružne slike, loš imidž ove zemlje koju strasno volim kao što volim neke ljude. Još strasnije sam besna na sve one koji ovu zemlju zadržavaju, vraćaju nazad, šalju o njoj ružne slike.

Zadnjih godina me uznemirava sveobuhvatno zatupljivanje od strane šačice vlastoljubaca po svaku cenu, mamuzanje da budemo ono što nismo a ne ono što zaista jesmo, sludjenost i pogubljenost ovog naroda, nezainteresovanost, prodavanje identiteta i pokušaj da kupimo nov i bolji, nešto slično onom vicu o mostu u Mostaru – napravićemo mi lepši i stariji.

Izbezumljuje me šminkanje Srbije, ono najpovršnije šminkanje jer svaku šminku kad tad morate da skinete. Izbezumljuje me jer ta površna, izveštačena lepota nije ništa u odnosu na ono unutra.

I eto, kad bi mene neko pitao kako bih opisala Srbiju rekla bih – Srbija je kao našminkana plavuša koju su poveli na debitantski bal i rekli joj  – samo sedi i ćuti dok te ne udamo. To od nje čine oni koji nas predstavljaju u svetu, to čine od nas.

Zemlju, bilo koju, predstavljaju prirodne lepote, par dobrih fotografija, ali zemlju prvenstveno čini narod.

Nikada neću biti deo vlasti i žao mi je što neću jer mi se neće pružiti prilika da uradim samo jednu stvar – da ovu zemlju i narod u njoj pustim da budu ono što jesu. Sigurna sam da bi sve bilo mnogo bolje nego ovo što se dešava danas, ne znamo ko smo, ne znamo šta treba da radimo, gubimo identitet. Evolucijski procesi ne mogu da se preskoče jer ako se preskoče negde će ostati rupa. Rupe imaju običaj da se šire.

Ne možemo biti evropski narod a da ne budemo prvo Srbi. To je sve. Zadnjih meseci predsednik ove zemlje previše priča o tome kako smo krenuli sa sopstvenim identitetom i da ne smemo da ga  se odreknemo. Kad god to kaže u meni sevaju slike čega smo se sve odrekli, šta su nam nametnuli i proradi onaj bes.

Srbiju vidim kao jedan ogroman rialiti šou u kome se ne zna ko je crnji a ko gori. Vi koji navodno ne gledate ni jedan od tih ponižavajućih programa a ne znam kako sebi možete da dozvolite da ne gledate i ne vidite kako mediji predstavljaju sve nas kroz one very important prostake, da znate – predstavljaju nas samima sebi kao neuk, prost, nevaspitan narod. Ja se svaki put prenerazim, ne mogu da poverujem šta sve postoji i da neko može medjusobno da komunicira onako kako komuniciraju oni.

Kad god mediji žele da čuju glas naroda, po bilo kom pitanju, upute se na buvljake. Kao da narod Srbije živi na buvljim pijacama. Oni tamo lupe pa jedva živi ostanu, nemaju pojma jer ih ništa drugo ne interesuje niti imaju vremena za bilo šta drugo sem kako da prehrane svoju porodicu. Kad stignete do buvljaka nemate puno opcija za rast.

I tako se ja klackam izmedju ljutnje i mržnje. Prestravljena da ću početi da mrzim sopstveni narod.

Sve zbog njih. Plavokrvih koji sebi ne smeju da dozvole da se vidi da ovaj narod ipak ima malo pameti, da je kulturan, obrazovan, odmeren. Svako dizanje glave, bilo gde, predstavlja potencijalnu opasnost po pojedince.

Ako me niste razumeli šta hoću da kažem – mnogo smo bolji nego što nas predstavljaju.

Kao što sam rekla pre par dana, ove nedelje sam zadužena za jednog stranca koji je prvi put u Srbiji, prvi put u Beogradu i koji je ispraćen ovde sa upozorenjem da smo zemlja visokog rizika za poslovanje, na ulici, u komunikaciji, da volimo da razgovaramo bejzbolkama, da ne volimo da radimo, da smo neljubazni, neodgovorni, znao je za Kosovo ali nije imao predstavu da Kosovo nije usred Beograda, znao je da smo ratovali ali mu nije jasno kako i gde, toliko toga što sam morala da objasnim.

Sve vreme mi je sviralo kroz glavu – čekaj, gde je onaj dobar imidž onih naših koji su uspeli da ga raznesu po svetu.

Jedina lepa/dobra stvar za koju je znao je Novak Djoković. Porazno.

Sutra odlazi odavde potpuno fasciniran ljudima jer se njih najviše plašio.

Gde god smo otišli, sa kim god smo se sreli a ja nikoga nisam poznavala pa da sam mogla da zamolim – dajte, molim vas, da ispoštujemo čoveka, samo sam se najavljivala, ljudi su bili visokoprofesionalni, ljubazni, raspoloženi za pomoć, komunikaciju, strpljivi u objašnjavanju. Pokazali su veliko poznavanje prilika u svetu, istorije  i naše i svetske, poznavanje jezika, ekonomskih tokova, muzike, svega.

Sinoć smo konačno seli da sumiramo njegov boravak.

Njegova fascinacija, moje neopisivo zadovoljstvo.

Beograd je lep ali je narod fascinantan.

Za dve nedelje se vraća ali ne sam.

To nije moj uspeh već uspeh svih onih sa kojima smo se sreli i pričali.

I šta htedoh…

Kad mrdnete od tabloide Srbije i tabloidne bezborazne vlasti, iskoračite iz priče ’’hleba i igara’’ mi smo jedan sasvim zdrav, obrazovan, kulturan, divan narod.

To su ljudi koji treba da grade imidž ove zemlje i koji rade mnogo više od onih koji uzvikuju lažne, našminkane parole.

I tako se potvrdilo ono da su pristojni isuviže pristojni i da ne mogu da izadju na kraj sa sramotom koju osećaju dok gledaju neke druge koji govore u njihovo ime.

Ja… verujem u nas.

Pročitajte i

Kako nas je zajebala nepismena Srbija

Osvanulo postizborno jutro u Srbiji. Sunčano. Atmosfera međ’ intelektualnom elitom (bokte!) zgusnuta do pucanja. Juče …

11 komentara

  1. Ohohohohoho..vidi ti Mahlat.. 😉

    Bravo 😉 Odličan tekst, odliiiiičan 😉 I odlično ga ti napisala 😉 I osmislila 😉 🙂

    A znaš kako..mediji..pa ovo tvoje blogče je meni relevantniji medij od onih koje ti spomenu u tekstu..i nemoj da se smiješ, ultraznačajno je kad ja pohvalim nešto 😆

    Ti konvencionalni mediji su privatno vlasništvo, kao i tvoj blog. Samo, za razliku od tebe, njihovi vlasnici žele jednu Srbijicu punu kretena koji će kupovati šta god da im se da na prodaju. Jednu bjednu i uniženu Srbiju, zapravo-bjedne i unižene ljude u njoj. Čvrsto sam uvjeren da je ključni problem Srbije, od 1805, pa naovamo, to što je narod prihvatio jednu strašnu podvalu da u Srbiji postoji, k`o biva, neka elita. A elita se sluša, jel da 👿 👿 Ta „elita“ skup je nepopravljivih vucibatina i intelektualnih i moralnih nula, bez obzira kojom se ideološkom kapuljačom sakrivali (naravno, mjenjaju ih svakih desetak godina, pa prosječan srpski elitan prodje interesantno putešestvije od boljševika, preko salonskog ljevičara, potom tvrdokornog nacionaliste do zalizanog evropejca). U međusobnom fingiranom sukobu te i takve „elite“, narod je ostajao sludjen, pateći se nepotrebno oko dilema „istok-zapad“, SAD-Rusija“, „levi-desni“, „ovi-oni“. To su sve odreda gluposti. Potpune gluposti. Kao što kažeš, ovde je previše finih, dobrih, normalnih, poštenih ljudi, koje treba samo pustiti da žive i rade. Da budu normalni. A ne da se društvu nametne svakojaka bagra, kao uzor i reper vrijednosti.

  2. S

    Nama se ovo i desilo jer smo lepo vaspitavani, pa se sve sto vredi vodilo onom „pametniji popusta,“ al’ mi mnogo popustismo. Sad tog naroda sto vredi nigde nema, nego se neki skolovani polomise da budu „desna ruka“ jedne nepismene seljancure, jer posla nigde nema, pa daj sta das, a vlast… necu nista vise da kazem, mnogo se iznerviram. 👿

  3. Mislim da si ovo veoma lepo rekla.
    Ovde je sve u rukama pogrešnih zato se sve tako teško razvija

    E sad što se naših u svetu tiče to se da objasniti…
    Mogu ljudi da budu fascinirani jednim našim čovekom koji je uspešan, kulturan, postigao je mnogo i to POŠTENO..a onda se vrate na posao i vide petoricu srba koji su poznati po čarkama, sitnijim ili krupnijim krađama, pokušajima da sve nateraju da slušaju našu turbofolk muziku… da ne dužim – živela sam van i znam koji su stav imali prema nama devedesetih. Taj stav se veoma malo promenio do sada.
    Priznaju oni da su se mnogi promenili, sredili, da su normalni i veoma interesantni ljudi, ali tu ostaju oni uporni koji žele da nas prikažu kao seljačine sa planine koji se hvale kako kod kuće biju svoje žene čim zinu jer one se ništa ne pitaju, koji svojoj deci kupuju najskuplje automobile u 18. godini da bi pokazali glupim stanovnicima te zemlje koliko su oni zaradili…

    Mislim da ćemo svi morati još mnogo da poradimo na svom imidžu i kod nas samih a i u svetu da bi nas shvatili onakve kakvi smo.
    A pre toga treba sami da shvatimo ko smo i ko želimo da budemo.

  4. Bravo Milko!
    :)vucibatine i nule, nego šta

  5. bolji smo, jesmo! samo malo otupljeni.

  6. Došli divlji, istjerali pitome..
    zadržali svoje divlje navike, ideje, a pitomi se prilagođavaju zbog mira u kući.
    Ja vas volim, kako god.

  7. Nekada se govorilo o „dve Srbije“. Istina je da ih ima više, mnogo više. Skoro svako od nas je mali „izlog“, nešto kao pokretna reklama. Ili – anti reklama. Da li su baš svi „oni gore“ sebični pokvarenjaci i lopovi? Sumnjam. Da li je u „strukturama“ prosek gori nego uopšte? Skoro izvesno, ali ovako ili onako sve je to naša slika, bilo da u njoj statiramo, ili da smo je na neki drugi način omogućili. Neću reći ništa novo, ni posebno pametno, ali najlakše je da krenemo od sebe. Kad bi svako uradio BAR NEŠTO – bila bi to sasvim druga slika. Samo kad bi svako upitao sam sebe: „Šta si TI uradio da bi bilo bolje?“

  8. Naravno. Samo je muka sto su ovi drugi glasniji.

  9. „I tako se potvrdilo ono da su pristojni isuviše pristojni i da ne mogu da izadju na kraj sa sramotom koju osećaju dok gledaju neke druge koji govore u njihovo ime.“

    Sve si rekla.

  10. Pokusavam da shvatim kako je to biti na vlasti. Verovatno se ne moze onako kako se zamisli, vec mora da se slusa sta neko jaci kaze ili…bombe npr.
    To mi nekako lici kao kada ti je dete bolesno pa ti lekar kaze da moras da mu das bubreg da bi zivelo, svaki roditelj bi dao, e sada nasi politicari daju bubrege ali mislim da ih i naplate…Sve u svemu, tesko nama i dalje!

Ostavite komentar