Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
To mi nije ovaj ovde u kome skuvam kafu, prisednem, gledam ’’kroz’’ koji god hoću prozor, pričam sa kim hoću, oduševljavam se pametnim ljudima, bistrim i duhovitim ljudima, svima onima koji su seli i opustili se toliko da mogu da kažu šta misle. A i onima koji hoće da kažu šta misle pošto to ne žele svi.
Ovo je stvarno mesto na kome još uvek srećem ljude nickove koji me teraju da se zamislim, izmerim i odratujem sa samom sobom – Ček’ bre, Mahlat, nisi ti najpametnija na svetu.
Na kraju, ovde mogu da pustim svoju mentalnu energiju da putuje gde god joj je volja.
Moj virtuelni život počinje onog trenutka kad dignem svoju cenjenu zadnjicu, nepripremljena ni psihički ni fizički na ono što me melje i govori mi – ajd’ uživaj.
Kako mrdnem i progovorim ostali počnu da se krste. Jal kao ispred vampira ili budale nevidjene ne pokušavam da odgonetnem. Ljudi se uglavnom krste kad ne treba, kad treba imaju preča posla.
U ovom stvarnom životu osećam se kao kvočka koja sedi na jajetu, usijalo joj se dupe, čeka da se nešto rodi a zna da neće da se rodi ništa. Da bi se ovde ispilila iole normalna stvar, makar mala, treba da prodju decenije.
Majke mi, smučilo mi se.
Nikako da doživim to orgazmičko prosvetljenje iako mi svakog dana govore, sa’će, sa’će, strpi se.
Aman, da je muškarac u pitanju odavno bih ga promenila.
I šta?
Ništa?
Donela bih zakon po kome bi svako morao da ima internet. Moraš, bre! I da svakog dana referiše šta je pročitao i šta je smislio. I da čitaju sve do razumevanja. I da pišu u u Wordu, kao Bart Simpson, po hiljadu puta – Ja sam budala! Sve dok ne prestanu da budu.
Više me ne uzbudjuju servirane gluposti koliko nojevi koji gutaju sve na šta nalete.
Iskreno sam potrešena kad sretnem budalu a srećem ih na pet minuta i dva i po koraka. Patim, jebote, glup kraja mu nema. I on vaspitava neku decu! Nešto on zna! Ne zna gde se zakopčava i gde je šupalj.
Zna samo da mora da živi kako mora, da se iz svoje kože ne može. Ko ti je, bre, navukao tu kožu ovce i ko ti je rekao da je tvoja?!
Ovo postaje opasno. Došlo je do inverzije mog života.
Stvarno živim virtuelno, virtuelno živim stvarno.
Stvarnost je u mojoj glavi.
Kad izadjem u stvarnost samo gledam da me neko ne nagazi.
Je l’ to normalno? Nije!
Trebalo bi da bude normalno i jedno i drugo.
Mislim, koliko ljudi misli da im je pogled kroz prozor pogled u svet. U daljinu i širinu, pamet i visinu.
U život.
I kako im uspeva kad na prozorima uglavnom imaju zavese…
Uvela moja drugarica internet. Ja je pozvala, sva srećna i ona mi saopštila, takodje sva srećna, da eto, sedi i gleda Velikog brata.
Jebi ga… videla na televiziji da to ima na internetu.
Ovom narodu treba ozbiljna obuka.
Ovaj narod je postao stado.
Draga moja, mislim da se gomila nas nosi istim mislima, ja kad procitam nasu drugaricu Ivanu, sto pise Ivanizme, sjebem se nacisto. Podseti me na moju i mnoge izgubljene mladosti i verovanja, nade, iluzije. Mi kroz nas prozor ako hocemo i cisti vidimo, a na mnogim prozorima vise grand zavese i ostali skandali koji se gutaju…i kad se to desava u mom stadu, veruj mi, ne mogu nista, pokusavam, ali sipak..a ovakvi prozorcici su mi stvarnost, jer ovu ne umem da svarim.
Ovaj narod je stado odavno. Tuga jedna.
Znaš li kliko me puta dnevno pitaju zašto gubim oči/vreme/dopisati po želji pred računarom? Kad mogu nešto „pametno“ da radim. Da ‘eklam valjda. Il’ da gledam španske serije. Il’ da ogovaram po komšiluku…još nisam otkrila šta je to „pametno“…I sve one (uglavnom se na žene odnosi, muškarci me ne anketiraju po tom pitanju) listom imaju „pametnija posla“ i „to čudo im ne treba, obratiti pažnju, ZA NIKAD“. I šta ja njima da objašnjavam? Da me zabole djoka koliko košta nova maskara jer ja to kupujem i ne kokodačem o tome, da me ne interesuje ko koga jebe i za čiji kukuruz, da ih ubedjujem da počnu da žive svoj umesto tudjih života? Da nauče da voze, plivaju, ukljče kompjuter, čitaju bre! I kad se tako neka i do’vati ove mašine, tako zanimljive sadržaje pronalazi da bi se najradije obesila kod Grgura kad počne da mi objašnjava…
A kao i sve drugo, i internet se može koristiti i na štetu i na korist. Izbor je naš, moj, tvoj…i njihov. Ne mere se prevaspitati dete od tri godine, a kamoli matoro govedo.
Ako je tako u tvom okruženju, zamisli samo kako je kod mene onda. Toliko bih volela da mi bar neko od mojih prijatelja postavi normalna pitanja, medjutim ne. Njima je najbitnije i najvažnije da im skinem na CD pesme i to Bože sačuvaj kakve. Sve što znaju to su igrice i neke farme gde sade i vrag zna šta još rade. 🙄 Za to njima služi kompjuter i internet. Za to daju pare. Sve drugo im je glupost. Strašno, ali to je naša stvarnost nažalost. 😥
Zelena, ne mogu ni ja nista, zato valjda i piskaram ovde, dusi da mi bude lakse.
Saptava, pa na matorim govedima se radilo dok su bila mlada goveda, taman isto kao sto se sad radi. Al’ valjda ne mogu sva goveda da budu krotka, neko se i odmetne od stada, bude “divljak“ kao mi. Sve mislim ovima drugima je lepse…
Verkic, to je normalno, oni veze nemaju cemu sluzi internet zato i kazem da je ovom narodu potrebna obuka… Imas prozor, fvirni povremeno kroz njega…
Možda grešim, ali mi se čini da je kolektivni IQ nacije u zadnjih 10 godina opao za barem 20, ako ne i 30.
Imam utisak da se dobar deo nas, dežurnih piskarala, latio blogovanja i tweetanja upravo zato što je to jedina alternativa tom kulturološkom obrascu koji nam se uporno nameće, što preko medija, što iz neposrednog okruženja.
Iskreno, osećam se privilegovanom što sam posredstvom interneta uspela da se „povežem“ sa ljudima koji imaju šta da kažu, i od kojih uvek, ali uvek mogu nešto da naučim, pa čak i kada se moj stav ne podudara u potpunosti sa njihovim.
Svi smo mi „teška alternativa“. Zaverenici. Ilegalci. 🙂
Ne gresis.
I, da, ilegalci je valjda pravi izraz 🙂
Probali mnogi da me obuku, a ja, govedo, ostadoh gola.
I odoh u ilegalu. Da, valjda, sakrijem golotinju ili da ne gledam raznorazna krzna?
Jebi ga.
Mene ovo moje dete @džejn vazda ostavi beztekstualnom.
Ilegalci jbmti. tačno.
„‘ajde leba ti vidi mi na taj tvoj internet, koga su sinoć izbacili, nisam gledala.“ Uh…mislim da mi iz momenta digne pritisak. Počela sam da izbegavam ljude, svega mi. Ništa me ne razumeju šta pričam, kao da sam sa Marsa. Zato pišem i pisaću, razmišljala sam koji će mi to krasni više, a onda sam shvatila da mi je to jedini izlaz i bekstvo od kojekakvih „pametnih“. Ilegala.