Vizija budućnosti o najvećem srpskom selu

Već sam jednom pomenula, u osnovnoj školi smo svake godine bar na jednom času likovnog morali da crtamo kako zamišljamo 2 000. godinu i one posle toga. I mi svi puštali mašti na volju al’ su svi crteži ličili jedan na drugi – scene iz ‘’Petog elementa’’, leteći atomobili samo jurcaju oko zgradurina. Logično, učili su nas da svet nezadrživo napreduje, mi možemo da ostanemo tupi i glupi svet ima svoj put, čovek je već stigao do Meseca, normalno da će u budućnosti običan čovek imati auto koji leti.

Dve hiljadita je došla i prošla, svet jeste napredovao samo ni približno našim vizijama, u našem svetu još uvek možete da vidite ‘fiću’ kako tandrlja ulicama, nema teorije da dobije krila.

Vizionari ondašnje zemlje zamišljali su kako treba da izgleda Jugoslavija u III milenijumu pa su se shodno tome i ponašali i pravili planove. Planovi su uglavnom bili petogodišnji sa rokom ispunjenja od deset, petnaest godina. Problem sa tim poratnim vizionarima je bio što nisu videli mnogo daleko. Mis’im, oni su sišli sa nekog brda, do’vatili se puške, pokazali se i stekli pravo da žive na Dedinju i tu su se nekako pokvarili. Sa brda se uvek dalje videlo nego sa Dedinja.

Odatle, sa Dedinja vizionari su zamišljali da će Tito živeti kao kornjača sa Galapagosa, da nema auta do onog koji je proizveden u ‘Zastavi’, i da ih nikada više neće biti nego što ih je bilo šezdesetih godina – jedan na bog te pita koliko hiljada stanovnika pa su takve ulice i pravili. I dandanas su najšire one ulice kojima je Tito imao običaj da se kreće, široke taman toliko da sa jedne i druge strane mogu da stanu deca koja bacaju cveće i puštaju bele golubove. Sve ostale su široke da se razmimoidju ‘Fiće’ godina proizvodnje ’69.

O tome da još uvek postoje sela do kojih ne postoje ne asvaltirani putevi nego ni oni nasuti da ne govorim. Do njih po lepom i suvom vremenu samo može da stigne koza i to pod ručnom, kad zaveju snegovi ni ona. Nego to i nije važno, nama sela ionako umiru, ko je lud da ulaže u tamo neke puteve.

Nego, pre pedesetak godina vizionari budućnosti, oni što su nas učili da se pravimo kao da nikad neće biti rata al’ da živimo kao da će sutra da nam zakuca na vrata, gradili su Beograd planirajući da u njemu živi u vr’ glave 600 000 stanovnika. Istovremeno su sve što treba prosečnom čoveku, po onoj pravilnoj raspodeli koju smu učili na časovima ‘Domaćinstva’ – 8 sati rada, 8 odmora i 8 spavanja, smestili u Beograd.

Beogradjani su u za 8 sati odmora mogli da idu u pozorište, na festivale, fudbalske derbije, raznorazne gostujuće predstave, koncerte, na šta im padne na pamet, metropola je metropola, jelte, a provinciji je bio dovoljan i Dom kulture ispred koga je moglo da se popije ‘ladno pivo.

Plan je valjda bio da svako ostane tamo gde se rodio jer mu više i ne pripada. Narod Srbije ćutao i trpeo, sve bilo lepo dok su trajale ORE, svi išli i gradili puteve po bivšoj zemlji i nadali se da će jednog dana i njihova vukojebina doći na red. I onda popizdeli kad su videli da od ta posla nema ništa pa počeli da se doseljavaju u Beograd. Neko zbog školovanja, neko zbog posla, razni su razlozi.

Beogradu postalo tesno, guši se a Beogradjani, oni što su Beogradjani od useljavanja na Dedinje i koji su zaboravili na svoje male kuće krečene u belo, povremeno pobesne o’kle drskosti seljačinama iz provinicje da dodju u beli grad. Zauzimaju radna mesta jer „Poslodavca ne zanima da li prima radnika rođenog u Beogradu ili unutrašnjosti’’. Gle’ tragedije!

Da je poratna polupismena vlast imala neke vizije danas bi Srbija bila uredjena zemlja.

Da ova vlasti ima bilo kakve vizije ne bi pozatvarala sve severno, južno, istočno i zapadno od Beograda, ne bi nam po krovovima zapuštenih fabrika nicalo retko drveće. No, oni neprekidno pričaju da sa inovativnim tehnologijama i ogromnim iskustvom imaju jasnu viziju šta će raditi sa Srbijom! Šta, bre?

Zbog toga što u ostatku Srbije ničeg nema, što je sve pozatvarano, ‘’u Beograd se godišnje, u proseku, doseli između 16.000 i 25.000 ljudi. Gradska infrastruktura to sve teže podnosi. Svakodnevna slika grada su nesnosne gužve u gradskom prevozu, domovima zdravlja i drugim gradskim ustanovama, povećano zagađenje, nezaposlenost i tražnja za stanovima i kućama. Stiče se utisak da su kapaciteti Beograda već premašeni.’’

Pa rasteretite Beograd. Mislim, ovo da gradska infrastruktura sve teže podnosi ovoliku navalicu ljudi me odmah asociralo na to da postojeća infrastruktura ne može da podnese toliki protok govana koje seljačine svakodnevno ‘’proizvedu’’ jer im je dosadilo da nuždu obavljaju u šljivaru noseći sa sobom lopatu.

Inače, Beogradu ništa ne fali kad te iste seljačine troše novac, dobro je za gradski budžet a i za monopoliste.

Sasvim je normalno što narod hrli u Beograd. Znate, kad gledaju Pink, tamo po provinciji, stiču utisak da ovde teku med i mleko. O vestima svih TV stanica da ne govorim. Ne sanjaju da je sve to iluzija i smatraju da u 21. veku zaslužuju malo više, od školovanja do zapošljavanja.

Dakle, svi vi koji planirate da dodjete, dodjite ako vam tamo nisu obezbedili dostojanstven život sa dobrom podelom 24 sata na po osam u kojima možete da zadovoljite svoje radno, društveno i kulturno biće. Nisu se Beogradjani rodili za asvalt a ostatak Srbije za blato.

Da je gužva – gužva je. Ali bodlje da ste u gužvi nego sami na livadi.

Od blizu 4.600 sela u Srbiji svako četvrto je u fazi nestajanja.

Srbija se seli u Beograd.

Za to vreme vlast ove zemlje ima jasne vizije i konkretne ideje. O Beogradu. Ostatak Srbije ih i dalje ne interesuje. Nije šteta što umiru sela nego kako će to Beograd da podnese. ‘Oće reći – prde u čabar.

A ja sam besna.

Priučena, privremena, Beogradjanka.