Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Ili što bi rekla Angelina: Jadni smo, mnogo smo jadni…
Pa jadni smo.
A oni su jadni još više. Ovi zbunjeni novinari.
Elem, ja sam se na svom blogu napljuvala vlast na čelu sa predsednikom koji malo, malo izjavi da nije vreme za pesimizam nego za optimizam. I to realni! Pa ako drug najbolji među nama kaže da je vreme – vreme je. I kad on izađe i sere gladan o tom optimiznu, svi mediji to prenesu, to jest svi mediji, od – do šire taj realni optimizam koji se sastoji u tome da će nam jednog lepog dana a možda i pre biti dobro. I malo bolje. Ako budemo strpljivi. Marš, more!
Ja sam na svom blogu pisala o korupcijama, malverzacijama, štrajkovima, sirotinji, zajebavanju roditelja čija deca moraju da se budu operisana u inostranstvu, o pranju para, sečenju ušiju i krpljenju dupeta, ali se to ne vidi, ja sam sitna blogerka, jelte.
Ja sam preuzimala ulogu časne novinarke da primetim, kažem, upozorim, vrisnem – dosta bre muda na oči!
I? I ništa? Ja tupim, predsednik oštri, niko mu reč ne kaže.
Svi optimisti.
Treba li ja da pišem o sirotinji raji, o privatizaciji, zaključanim fabrikama, neobrađenoj zemlji, ojađenom narodu. Pa pisala sam! I o tome da u Srbiji po fabričkim krovovima raste drveće!
Treba li ja na to da upozoravam ili novinari svih tih tiražnih novina, jebo ih tiraž u kome su se dobro bavili time šta je srala Jelena Karleuša, i šta će sve smeti jadna Ceca dok bude nosila „nanogicu“ a ne time da četvrto dete nema pravo na dečiji dodatak i sijaset bolesnih i nenormalnih stvari. Ne time da pojedine škole u Srbiji još uvek nemaju wc. Ni time da milion i po Srba sere u šljivaru, non stop trubim o tome.
Ko, bre, time treba da se bavi? Novinari ili ja? Blogeri? Pa bavimo se. I bave se novinari koje urednici, poslušnici, guše svojim redigovanjima, pa otvaraju blogove…
I šta onda bilo?
Čula tamo neka novinarka da se grupa Internet „elitista“ okupila oko nekog forsiranja a reč forsiranje joj se ne sviđa. Mašala!
Promašila žena adresu. Sve ovo što je napisala trebalo je da pošalje Tadiću. I da ga pita što sere i vidi li šta se dešava u Srbiji. Mi vidimo.
I znamo da realno imamo #365dana depresije. I svima nam je dosta. Pa smo rešili malo sebe da bodrimo na tufne, vozeći se taksijem i pijuči kafu od 700 kinti kad već ne možemo onu koju isere mačka. Jebi ga. Svako ima svoje ludilo, neko se dosetio da se pravi da mu je lepo.
Realno – meni se tekst sviđa. Samo je adresa pogrešna. Kao što rekoh. A takvih tekstova kao što je ovaj sam ja napisala jedno trideset. Najmanje. Imam ja ovo – Politika je kurva.
Uostalom, da malo i ja stavljam muda na oči – ko će meni da zabrani da ja širim optimizam oko sebe i onima koji su očajni, a većina mojih prijatelja je očajna govorim gluposti – ko zna zašto je to dobro jer ne znam šta pametnije da kažem.
Ko će meni da zabrani da ja napišem tekst o tome koliko volim Srbiju i da koliko god realno stvari bile crne imam razloge zbog kojih se ujutru budim srećna.
Ko će meni da zabrani da budem zadovoljna svojim malim životom?
I ko će da me natera da radim tuđ posao što vam je suština teksta u Vremenu.
Gospodo novinari, pera u ruke, čast na obraz!
Forsirajte realizam!
Jer da vi forsirate realizam, mi blogeri ne bi morali da forsiramo optimizam.
365 dana življenjem u Srbiji i širenjem predsedničkog optimizma sjebana blogerka kojoj se ponekad omakne da bude srećna jerbo je to njeno ljudsko pravo.
Poljubite me u dupe.
Blogersko!
Totalno mi legnu tvoji postovi, ko budali šamar… 😉
Evo i ja sam se natrtila i čekam da me poljube. 😉
Hm, a vidiš ti umeš da me oduševiš i kad mislim da to više nije moguće.
Mislim da je cela ta situacija sa tim tekstom prenaduvana, tj. mislim da treba da boli svakog dupe, ali opet kontam puno ljudi pišu za 365lepihdana, pa su se osetili prozvanim.
I meni se tekst generalno dopao, al’ mi bilo glupo to da kažem, da ne uvredim drugare. Ali to je suština – da je na pogrešnoj adresi.
I kad realno porazmisliš, bezobrazno je napadati tako ljude koji apsolutno ničim nisu doprineli da ova zemlja postane cirkus, već samo pokušavaju da nam prodaju malo slatkiša u tom cirkusu. I hvala im na tome.
I da izvine publika, ta gospoja bre samo sere. Dokona.
Vidiš Mahlat, to se dobro setila, znam ja da mi nečije prodavanje optimizma ipak ne leži- Da, ove grupe ljudi koji sebe zovu političarima i vladom, koja nam prodaje maglu i mooda za bubrege, pričajući nam bajke. S tom razlikom što su za loše dane oni krivi, bar dobrim delom…
Možda je i tu novinarka nasla paralelu, možda su i njoj kao i nama ogavni ovi što neutemeljeno obećavaju, pa joj i širenje optimizma selo na živac, ko zna…
Jedno je sigurno, verujem da odavno nisu imali više reakcija na jedan tekst nego na ovaj 🙂
@Mahlat, #respect.
@Piskaralo,
kako Deda reče kod Miloja:
„…nije tesko biti pesimista u zemlji Srbiji.“
Da, baš to je izgleda problem.
Treba svi da smo pesimisti, a ako slučajno nismo – treba da se pravdamo zašto je to i kako, da NACRTAMO da ipak naših deset prstiju zaradi pare za tu kafu ili ležanje u kadi, treba da objašnjavamo da nismo ničiji naslednici niti fudbalerove devojke.
E, NEĆU.
Nek’ misli ko šta hoće, ja sam onaj koji jesam.
Ionako ima tamo pola bloga o tome kako se radi po dva i tri posla i na koje se sve krvave načine može pojesti ono što se ne jede; što bih ja ikom objašnjavala odakle mi lavovsko srce. Imam, ko vas šljivi, bre. Kome se ne sviđa, ne mora da gleda.
Tačka.
Kako Eniac reče, volim Vas!
Svaka čast!
Što bi rek’o jedan moj drugar, ja se sad osećam ko četvrt bureka u svemiru. Prosto se pitam da ne živim možda u nekom paralelnom univerzumu gde imam i gajbu u centru i posao od cirka 800 evra plate, a i dovoljno slobodnog vremena da pored svih divnih i relaksirajućih dnevnih i večernjih aktivnosti džabalebarim pišući za #365lepihdana i rugajući se ostatku Srbije. Jok, ono, stvarnost je malo drugačija – student sam, živim u iznajmljenom stanu, školarina mi je (pre)velika, kao i ostali troškovi pride, radila sam krvavo za platu manju od 200 evra, koju mi i 4 meseca nakon otkaza nisu u potpunosti isplatili, kad napišem kvalitetan tekst, dajem da ga objave za DŽ… pa opet svoj život smatram lepim i mislim da sam srećna.
I ne dam nikom da mi se posere na moju sreću!
Mrš!
Ja sam imala tih 800, pa ni tad nisam bila srećna.
I ne slažem se ni sa jednom stranom, samo mi mnogo smetaju ljudi koji na pomenutom projektu promovišu kojekakve new-age stvari, jer mi je new age fobija.
Ivanizmi, ja sam, bre, nepresušan izvor 😀 tekst stvarno dobar, nemam zamerki, ali sve to, kako rekoh, onima što govore da smo nebeski, nedostižni, nenadjebivi i sve tako….
Bedno Piskaralo, ti to sigurno bolje znaš od mene. Kad vidim agencijsku vest pa posle vidim šta je od nje nastalo, prenerazim se, to je lažno prodavanje optimizma.
Zubarica, taćka
Patofna, i ja vas 🙂
Amelie, m’rš! Naravno! Umetnost je, bre, u ovoj zemlji naći razlog za sreću i kad ga već nadjem mogu samo da mi pljunu ispod Windows-a 😛
Iva, vreme je da pronađeš srežu, bilo gde.
Vi što ste se naguzili i pravite mi društvo, čekamo da padne poljubac
Odrasla sa porodicom u jednoj sobi bez kupatila, wc u dvoristu, tata pio, tuko mamu – bila srecno dete. Radila na plantazi, skupljala trule jabuke pa avanzovala da rezem vocke zimi. Popnem se na drvo, okacim tranzistor i burek na granu – bila srecna. Posle bombardovanja rodila trece dete iz inata agresoru – bila srecna. Nikad ni jednu “ tableticu “ nisam popila, osim kad udjem u avion. Pa i u avionu – srecna. Imam firmu za koju posle 16 godina postenog rada ne znam dokle ce – srecna sam! Biram svoje misli. NJih niko ne moze da mi oduzme.
Ja sam pročitala negde da mi ustvari širimo ideologiju Borisa Tadića, pa rekoh da vas obavestim, znam da će se to vama posebno svideti 🙂
Ne ostavljam cesto komentare na ovom blogu jer mi se besmisleno cini da komentarisem nesto sa sa cime se slazem. Glupo mi je uvek bilo i da te hvalim, jer ima i puno onih koji te hvale. Da ne pravim guzvu, rekoh.
Da si ovog puta fulala, sto bi rekli Hrvati, ubedjen sam da znas i sama. Ti mi ponekad licis na nekog ko bi da svima saspe sve u lice, al’ opet jako ti je stalo da se niko ne uvredi, a to je, naravno, nemoguce.
TAkodje, naravno da ne mislim na tebe, srpski internet je lego skorojevica i mediokriteta, koji umisljaju da im neka kinta u dzepu i osnovno umece rada na racunaru, daje za pravo da svoj glas podignu do neba.
Zli, vidi ovako – mislim da nisam fulala, i dalje stojim iza toga da je novinarka pogrešila adresu i da je sve ovo trebalo sasuti nekom drugom u „lice“.
Što se hvaljenja tiče odavno sam zamolila da mi se komentari te vrste ne ostavljaju, draži su mi oni – ja mislim o tome to i to…
E sad, ja nikada ne idem za tim da će se neko uvrediti ili neće kada iznosim svoje mišljenje niti mislim da bilo ko treba da bude uvredjen kad nešto napišem jer svrha nije bila da vređam već da kažem šta mislim o bilo čemu. Ako se neko uvredi to je njegov problem.
Što se ovog zadnjeg tiče… potpuno si u pravu, ne zaboravi da je sve što se dešava na Internetu odraz offline zajednice i mene iritira isto koliko i tebe. I mesecima mi stoji u grlu kao kost. I malo mi je muka. Mogu da se borim protiv“ bogova“ na internetu što je teško jer se drže kao creva ili da ignorišem njihove ispade. Pa ignorišem. Drugo nema svrhe.
Znam šta mi zameraš u vezi ovog posta ali to što mi zameraš nisam ni napisala, ako razumeš.
Moj ti je savet – ignoriši i ti, teraj svoju priču i dobro se zezaj kad god neki od njih krenu sa zahtevima da im se klanjamo.
Znamo svi mi koliko nam je „dobro“ i koliko „lepo živimo“ samo se uvek nešto kao trudimo da ne izgubimo nadu da će nam jednog dana biti bolje. Neće, bar ne još par decenija a meni su baš te decenije bitne. To je period u kome će moja deca, i deca moje generacije, tražiti posao, formirati porodice i biti roditelji.
Iskreno, briga me da li će biti bolje za 100 godina, hoću bolje danas i sutra za svoju decu pa i sebe. Zašto ne!?
Od ovog projekta 365 lepih dana vise mi se svidjaju samo vasi odgovori na tekst ove isfrustrirane novinarke
Neno, naravno da me briga šta će biti za 100 godina, to lupetaju samo oni koji danas nemaju briga.
DobrilaM, ma meni se ekst, kako rekoh dopada ali više neću da moj posao bude primećivanje svega toga, ionako to ne čita onaj ko treba, ne mogu da utičem, samo kidam svoje živce. A kad napišem kažu mid a sam budala, pa ti budi pametan…