Zaludjenost

Jednom mi je ćerka pre nekoliko godina rekla da nisam kao ostale majke. Istraumirala me u sekundi a objašnjenje je bilo otprilike da nisam prosta, bar sam tako shvatila. Ma objašnjenje i nije bitno važno je da nije imala zamerki i da joj se svidjam takva kakva jesam.

Kad ovde treba nešto o sebi da napišem uvek se osećam glupo jer ja o sebi lepo mislim pa je logično da treba lepo i da pišem i onda bi to liči na hvalisanje a ja baš i ne volim samohvalisavce.  U suštini kad napišem nešto o sebi više želim sebe sebi da objasnim a vi mi samo pomognete u tome. I to mi je najteže, ja obično sednem i iskuckam ono što hoću u dahu a sad evo već pola sata buljim u monitor i mislim kako da oblikujem ono što hoću.

Pa… u vezi ogledala… pisala sam jednom o tome kako ne umem da se ogledam. Drugi mi kažu da treba da se pogledam, shvatim koliko imam godina, to se u ogledalu najbolje vidi pa da počnem i da se ponašam u skladu sa godinama – tupo i glupo. Jebi ga…

Sretnu me, izlažu bez stida – Ej, lepo izgledaš, uopšte nisi ostarila a tolike godine te nisam video  – i onda me ipak, kroz razgovor posavetuju da je vreme da se uljudim.

Ja ustanem ujutru, pogledam se i lepo vidim da izgledam pogrešno. Ona tamo nisam ja. Ja se mnogo bolje osećam nego što izgledam. I stvarno se zapitam – koja si, bre, ti – k’o da samu sebe dvadeset godina nisam videla.

Svakog jutra sebe zamolim da se ponašam onako kako izgledam, čak i da sanjam onako kako izgledam (odakle mi uopšte ideja da u ovim godinama imam prava na bilo kakve snove). Rezultat ove molbe je da se sama sebi isplazim kad već nema nikog drugog u blizini.

Ja sam godinama vežbala da pre nego što izadjem na ulicu nabacim hrabar izraz lica i uhvatim svoj san za ruku da mi se ne bi usput negde izgubio.

I šta je problem?

Neprimereno je da ne pričam samo o šerpama, da ne kukam što moram da spremim ručak, da ne brinem da li će me muž prevariti a hoće sigurno, da ne kukam na dete, da neću da pričam o parama, da me ne interesuje što je one tamo sestra od tekte pa njena kuma dobila batine od muža, da me ništa ne boli, da ne kažem koliko sam šta platila, da čitam ono što čitam i slušam ono što slušam i oblačim se onako kako se oblačim, da nemam problema i da sve okrećem na zajebanciju. Ponajviše je neprimereno da kažem ono što mislim, ma kakvi neprimereno, nevaspitana sam totalno.

Moj odgovor na ovo obično bude da volim da kuvam, stvarno volim. Da brinem da li će me muž prevariti ne mogu pa da me ubiješ, dovoljno mi je što moram da brinem da li ću ja prevariti njega, svako neka brine svoju brigu a da brinem unapred ne mogu samo zato što kažu da će me sigurno prevariti. I šta sad, da ga udavim unapred i onemogućim u sigurnoj nameri ili da počnem da mu zagorčavam život dok mu stvarno ne dopizdim.

Šta ko radi nije zaslužilo da mu posvećujem vreme.

Da me ništa ne boli – boli me svašta samo što sam primetila da me uopšte ne boli manje kad kukam i pričam otome, da to nije nikakva terapija, imam druge metode da ja bolim ono što se okomilo na mene.

Oblačim se skroz normalno. Ne nosim suknju u tragovima i dekolte do pupka, kosa mi je taman stigla do željene dužine da mogu da spletem kiku, onda možete da pretpostavite kako se oblačim. Ne ličim na tetku i to je nevidjen problem. A jesam tetka. Ne ide.

U levom uhu nosim godinama mindjušu – violinski ključ. Nikako da joj nadjem adekvatno opravdanje. A ne moram da opravdavam uopšte. Moja minjduša, moje uvo, moja stvar. Moj život.

Kad mi neko kaže da sam mlada duhom dodje mi da ga potegnem s čim stignem. Meni je to stvarno uvreda. To iznenadjenje što sam kao mlada duhom a tako je logično da budem stara  i šta se ja uopšte trtomudam tamo gde mi nije mesto, lepo da ćutim i životarim jer život je obezbedjen za one mlade telom. Suština ovoga je da ne mislim kako se očekuje, baš sam super!

Ono da sam nepristojna što govorim  šta mislim… koga ne interesuje šta stvarno mislim nemoj ni da me pita. Prosto.Govorim kako mislim a ne mislim da to mora svakome da se svidi. Al’ neću da se osećam kao govno zato što govorim onako kako drugi misle da treba i da mislim i da govorim.

A neću ni da se ponašam onako kako drugi misle da treba, ponajmanje da živim po tudjem obrascu. Skroz sam normalna.

Malo se samo zaludjujem.

Tako mi je sinoć rekla jedna osoba – Čime se ti zaludjuješ!

Zbog ovoga –

Mrzelo me da objašnjavam.

Ali to je isprovociralo čitav ovaj tekst… to da neko udje ovde i najhrabrije kaže da nemam prava da svoj lični svet i unutra i spolja gradim onako kako se meni svidja.  Kako osećam.

I onda me pita – A kako ti praviš proju. E neću da ti kažem! Što te mama nije naučila! Ma neću da ti kažem iz inata – rekla sam – Ne pravim, ne umem. Tačka. Neću da pričam o proji!

Baksuz sam.

Zaludjeni.

Svašta…