Zašto žene idu zajedno u toalet

Znate ono kad sedite u nekom društvu a jedna odjednom napravi dramsku pauzu, kaže – Moram u toalet – i pita – Koja će sa mnom? Još se nije desilo da nijedna neće. Ponekad ustanu sve. Onda muškarci ostanu sami za stolom dok se tamo u nekom toaletu održava konspirativni sastanak, verujte mi, većina žena ima nešto konspirativno na pameti i uglavnom to razrađuju u toaletu.

Odande se vrate ko da ništa nije bilo, ko da nisu za pet minuta, dok je jedna piškila a ostale zatezale i odtezale što čarape, što bruseve, što sebe same, razradile taktiku koja će da odvede do oltara. Dramska radnja za stolom ide dalje ovako – jedna se vrati ko popišana, to ona što je bila najslobodnija, jer su nju savetovale da se uzme u pamet i malo ‘oladi ako misli da vodi kući onog s leve strane, ili on nju da vodi, svejedno. Umudri se ko da upravo nije bila u toaletu nego se upiškila. Neka druga, ona što je sve vreme sedela ko da je motku progutala, odjednom počinje da nazdravlja jer su nju savetovale da se malo opusti, opet – ako misli da joj se veče uspešno završi.

Sve u svemu, žene u toaletu vrlo retko rade ono zbog čega taj toalet i postoji, uglavnom razrađuju ratnu taktiku – kako ga osvojiti za sad, za na dalje i za ubuduće, jer u sopstvenu taktiku nikad nisu sigurne, nego im treba savet drugarice.

Sad, sve ovo i nije tako važno, da mi se recimo nije milion puta desilo da čamim isped nekog toaleta, pitajući se, onako naivno – bogte, šta uradi ova unutra. Onda se otvore vrata.

Ako izađe jedna, telefonirala je. I dalje telefonira.

Obično ih izađe, što bi Radovan reko, ko Vilotića, od dvanaest do sto dvadeset, ne možeš da ih prebrojiš. Ili se kikoću, ili jedna plače a ostale je teše, onda tu još malo podvriskuju, čisto da te dekoncentrišu. Onda krenu pa se sete da nisu piškile. Pa se vrate, pa opet krenu pa se sete da nisu namazale usta. Pa krenu, pa se opet nešto sete, uglavnom, više vremena provedu u toaletu nego za stolom.

Meni sve ovo i nije čudno, ne znam da li je muškarcima, taj kolektivni odlazak u toalet, i da li oni misle da one stvarno tamo rade ono za šta je toalet predviđen kad odu pa ih nema, nema, nema. I ne bih o tome večeras ni mislila, nego sam detektovala istraživanje – zašto džene džumle, sve sa torbicama, trče u toalet.

Zabole nauku za bolesti, ima preča posla.

Pazi ovamo!

Žene idu zajedno u toalet jer su toaleti usamljena mesta, radi sigurnosti. Da su toaleti prometna mesta, žene bi išle same, moglo bi se desiti da im se tamo desi sudbonosan susret, tako nešto, u šta čisto sumnjam, pošto su muškarci u toaletima uglavnom okrenuti leđima i broje zvezde koje se ne vide, vid’la ja milion puta.

Žene vuku drugaricu sa sobom u toalet pošto, kao po pravilu, brava na vratima ne funkcionišu. Pošto ne mogu, kao muškarci, da piške okrenute leđima pa da ih boli uvo ko nasrće s tendencijom da ih uzjaše, ne mogu da piške na jednoj nozi a drugom da guraju vrata, opet kao muškarci, ne mogu ni jednom rukom jer im obe trebaju da drže gaće, drugarica služi kao kvaka. Faljena nauka.

Ovo je bilo u slučajevima kad im se piški. U većini slučajeva jedna drugu vuku da bi –

–          jedna drugoj rekle – ova boja karmina ti grozno stoji

–          jedna drugoj kažu ono što ne mogu pred muškarcima pošto to ne može da sačeka

–          kao držač za tašnu

–          jedna drugu upozorile da su upasale suknju u gaće ili da im se za štiklu zakačio toalet papir pa da ne izgledaju gore nego kad su otišle.

I taman kad sam se zaletela da vidim – dokle bre ide ovo istraživanje, obrati mi se stručnjak za ponašanje – ono sve što ti fali kad si veliki, falilo ti i kad si bio mali.

Elem, nama je jedna od žešćih trauma kad nam pokažu nošu i kažu – od danas ima da sereš ovde, usereš li se u gaće, na nos ću da ti namažem, ili – ima da te nateram da pojedeš. To uglavnom između prve i druge godine. Posade nas na nošu i odu. Kad se vrate, posle jedno sat vremena, vide da ništa nismo uradili, za svaki slučaj, roditeljima svašta pada na pamet. Onda čučnu pored nas i taktički nas zamole da ipak obavimo to što moramo, obećavajući nam usput brda i doline. Pa počnu da pevaju. I nekako nas namole. Zaključak – u društvu u toaletu se osećamo sigurnije, kažu – mamu koja peva smo zamenili drugaricom. Koja trtlja dvesta na sat. Al’ normalno je.

Ne znam što sam vam ovo ispričala.

Valjda što mi je sad jasnije ovo što sam ufotkala u jednom kafiću na Obilićevom vencu.

Slatko da se ispričamo. I zapevamo.