Lale

Za par dana ću naputiti 46 godina. I danima nešto razmišljam o tome, ne mogu da poverujem i pojma nema odakle mi tolike godine.

Kad sam imala dvadesetak što beše koliko juče, htela sam sve i odmah, potpuno uverena da ne smem ništa da propustim pa su me stalno usporavali sa onim da život tek sledi. Tek to nisam verovala potpuno ubedjena da je život u četrdeset ravan ničemu, šta može biti zanimljivo u tim godinama. Bila sam ubedjena da je život rezervisan za mladost. I onda su godine počele da teku… Sve bolje, sve ispunjenije, sve opuštenije…

I evo me ovde, ove godine ne bih ni za šta menjala za one.

U onim godinama sam se stidela što sam živa, u ovim okrećem zemlju kad izadjem na ulicu.

U dvadeset četvrtoj sam bila sigurna da se neće pojaviti ljubav mog života i rešila da ipak imam dete, a ljubav ako dodje dobro je došla. I tako sam se obogatila… Uozbiljila svoj život. Zaposlila se. Dala otkaz. Počela sama. Zatvorila. Opet otvorila. Zatvorila. Gurala, trčala, ponekad se budila sa tim da u novčaniku nemam ni za hleb. Za neke dane nisam sigurna kako sam ih preživela.

Dvanaest godina sam gledala samo u svoje dete. Vodila, dovodila, čekala, drhtala na ispitina, učila da trema ne postoji, crtala, pričala, pričala, pričala… čvrsto sam bila rešena da joj ponudim sve pa ona šta izabere. Spavala sam pored nje sve dok me nije isterala iz kreveta.

U trideset šestoj mi je umrla majka. Još uvek se osećam kao siroče i od toga se još nisam oporavila. Još sam ljuta na nju. I još plačem kad god je pomenem. I mnogo mi nedostaje. Njeno disanje, njen pogled, zvuk njenih koraka, njen glas, njena podrška, njena surova iskrenost… Bila je ono jedno, jedino, drvo iza koga sam mogla da se sakrijem, obgrilm ga rukama i ostanem tu dok sve ne prodje. Od kad nje nema sve bitke vodim sama. Za to treba mnogo hrabrosti i mnogo snage…

U četrdeset drugoj sam zaključila da sam umorna. Od svega. Od borbi sa vetrenjačama, traženja pravde, sigurnosti, prijatelja, iskrenosti, verovanja u čuda… I pomirila sam se sa tim da konačno ljubavi mog života nema, da smo se negde razmimoišli, ja i taj neko…

Posle par meseci sam upoznala onoga koji sad spava dok ovo pišem. Posle tri dana sam znala da je to – to. Onaj koga sam čekala. I koji je došao iako se rodio kasno. Možda sam mu nekad dobacila odbeglu loptu. Igrom slučaja stanovala sam dok sam studirala u istom bloku kao i on. Možda sam ga pomilovala po glavi, ja, dvadesetogodišnja devojka, dečaka od devet…

Posle osam meseci, na dan rodjendana moje majke smo se venčali. I još pet meseci živeli razdovjeno dok moja ćerka nje završila školu. I onda krenuli napred. Volim osećaj bliskosti sa njim. Volim što je odmah zapamtio šta volim. Volim kad udje u kuću. Volim što sam ga srela… Ponekad se plašim… Volim što me je otvorio i pronašao ključ za mene. Volim što sve razume i moje strašno velike greške, što me nikad nije osudjivao. Volim kako voli moje deta i kako njih dvoje funkcionišu kad mene nema…

Volim način na koji me trpi, sve moje bube kojih imam za deset žena, sve moje nastupe i nervoze, bespotrebna plakanja, nečujne tuge ni zbog čega, moja ćutanja kad mi dodje… Što ume da kaže – Izvini, za ono juče… pogrešio sam… preterao sam…

Volim što se izborio za nas dvoje, sa svima a naročito sa mnom, sa mnom je bilo najteže.

Ne volim svoje rodjendane. Naročito od kad… ma nema veze, ne volim svoje rodjendane. Ne radujem se ni ovom. Dan u kome mi čestitaju ne znam šta a mnoge čestitke, za mnoge druge stvari nikada nisam dobila. I volim da dobijem lale na taj dan… I uglavnom plačem…

Ovo je priča iz knjige:

‘’Moja majka nije verovala u grupna čuvanja. Mi imamo tetka Saku. Sakina dnevna soba je u polumraku. Šaloni su odškrinuti tek toliko da se vidi da je napolju dan. Na ogromnom, elipsastom, stolu stoji staklena činijica i u njoj lokvanj. Propinjem se na prste da ga vidim, ne smem da ga dodirnem. Lokvanj Saku podseća na detinjstvo i na majku koja je negde daleko. Od Sake sam naučila da je polumrak čaroban i da na mom stolu uvek mora da stoji nešto do čega mi je puno stalo ili za čim čeznem.

Svakog dana mi kaže:

Da vidiš ko je došao!

Istrčim a na vratima stoji mama sa pahuljama snega u kosi. Da mogu, moje zanimanje bi bilo: Slikar ljudi sa snegom u kosi! Na žalost, imamo mnogo više ljudi sa najlon kesama na glavi. Tek da se ne poremeti ritam subotnjeg kupanja. Ne znaju oni šta deci znače njihove glave okićene snegom.

Proslavlja se moj peti rodjendan. Saka dolazi i poklanja mi pet lala.

Da uvek imaš nekoga ko će ti poklanjati lale. To je tvoj cvet.

Lala je moj cvet, moje detinjstvo, moj rodjendan.

Mnogo, mnogo, godina kasnije stojim pored odra moje majke nesposobna da plačem. Ulazi Saka, već puno stara, sporo hoda.

Znas li, Mikice, šta si izgubila?

Znam, izgubila sam onu kojoj sam se radovala svakog dana. Tako si me učila.

Iz mene provaljuje more suza dok mi Saka spusta u ruke jednu lalu.

Tu lalu ću spustiti na sanduk u kome leži moja majka pre nego što se sklonim toliko daleko da ne čujem kako je pokrivaju poslednji put…“

Pre par meseci umrla je Saka… Danas sam to čula… i ne mogu da se pomirim sa tim da je nisam ispratila…

Rekoh, za par dana ću naputniti te tolike godine a unutra još imam pet… Ili petnaest, dvadeset četiri, trideset šest… sve je isto bez obzira na godine…

Ljubimac će mi kupiti lale…