Posle godinu dana – priča za Mašu

Draga Mašo, onog dana kad sam saznala moja prva misao je da umesto nakita, stanova, akcija, ja tvojoj mami i tebi u nasleđe ostavljam gensku predispoziciju za karcinom dojke.

Poslednji put kad sam te videla, pre te strašne dijagnoze ti si puzala. Danas, posle godinu dana, ti hodaš i govoriš kao da si oduvek govorila, znaš šta hoćeš, šta nećeš, šta voliš, šta ne voliš, to je tako očaravajuće. Najveći strah koji sam imala tih dana je bio da te se neću nagledati i da neću stići da ti ispričam toliko priča.

Jedna od mojih baka je umrla kad sam imala dvanaest godina, druga kad sam imala dvadeset. Dok su bile žive, tako su mi bile dosadne njihove priče, danas bih suvim zlatom platila da su žive, da mogu da sedim sa njima i da ih slušam, toliko toga bih naučila. Zato ću ja tebi pisati jer ću ti možda isto tako biti dosadna, a jednog dana, kad budeš želela da me čuješ, možda me više neće biti.

Onog dana kad sam rešila da rodim tvoju mamu padao je gust sneg. Onog jutra kad si se ti rodila, pozvao me je tvoj tata i rekao:

Jutros, taman kad je snijeg počeo da pada, postali ste baka.

Padao je snijeg na Zagreb.

Padao je sneg i na Beograd.

I u meni je počeo da pada sneg, a ako nešto lepo u meni može da počne da pada to je sneg, beo, čist, neugažen i neukaljan.

I ja sam tog trenutka zaboravila da govorim.

Kad budeš čitala priču koju ću ti napisati, već ćeš znati da većina priča za devojčice ima tužan početak i srećan kraj. Zato ću ja priču za tebe početi od trenutka kad sam pomislila da je kraj. Od dijagnoze. Od karcinoma. Od straha. Da bi, jednog dana kad završiš čitanje, znala koliko ima sreće na ovom svetu. I da ne moraš biti nesrećna da bi bila srećna, da možeš biti uvek srećna.

Bio je topao letnji dan. Izašla sam iz bolnice i gutajući suze otišla na groblje, tamo gde zauvek spava moja mama. Osamnaest godina ranije, bio je isto tako topao dan, moja mama je ispustila svoj poslednji izdah.

Najsrećniji dan u mom životu je bio dan kad sam rodila tvoju mamu. I danas pamtim svaki trenutak, njen prvi vrisak kojim je oglasila svetu da sam je rodila, susret sa njenim očima. Ljubav na prvi pogled.

Najtužniji dan u mom životu bio je dan kad je moja mama ispustila taj svoj izdah. I danas pamtim svaki trenutak tog dana, kako je od vrućine mirovalo lišće, kako smo se svi nadali čudu. I sad sam, eto, stajala na mestu gde zauvek spava, gde sam konačno pustila suze i vratila se u onaj dan kad sam se osetila kao da sam sama u gustoj šumi, ali u kojoj nema onog jedinog čarobnog drveta iza koga mogu da se sakrijem dok sve što me plaši ne prođe. I od toga da te se neću nagledati, više sam se plašila što će moju ćerku, tvoju mamu, boleti isto kao i mene, što će osetiti tu istu prazninu koju nikada ništa više neće popuniti.

Videćeš jednog dana, ljudi mnogo vole da savetuju kad savet ne tražiš i pametuju u situacijama u kojima pamet uopšte nije potrebna. Tih dana kad je otišla moja mama, mnogo sam plakala. Govorili su mi da ne plačem, da budem pametna, imam tvoju mamu. To je jedna od tih situacija kad ti nije potrebna pamet. Jednostavo sediš i plačeš. Hodaš i plačeš. Plačeš šta god da radiš. Tuga je tuga, ne možeš tada biti pametan, niti je pametno ne odtugovati. Ćuti, ne plači, imaš dete, govorili su mi. I ja sam usred te neopisive tuge bila besna, da, imam tvoju mamu, volim je najviše na svetu. Ali ja sam, isto tako, najviše na svetu volela moju mamu, samo nekom drugom ljubavlju. I nikada nisam upoređivala te ljubavi jer su jednostavno neuporedive. Nisam mogla samo tako da odlučim da neću biti tužna zbog toga što sam srećna jer imam tvoju mamu. To je tako nemoguće. Jer jesam bila najsrećnija na svetu i istovremeno najtužnija na svetu. U meni, u onome što zovu srcem, se otvorila jedna rupa i počela je mnogo da boli. Boli i danas, samo što sam u međuvremenu naučila da živim sa tim bolom. Tih prvih dana nisam umela.

I danas, a imam preko pedeset dok ovo pišem, nisam uspela da razumem kako to ljudi misle da je dete kompenazacija za sve ostalo u životu i za sve ostale ljude. Nije. Jer u trenutku dok sam plakala, nisam bila samo mama, bila sam istovremeno devojčica koja je ostala bez mame.

Onog dana kad sam mami saopštila da sam odlučila da rodim, isto sam plakala, malo zbog toga što sam osetila olakšanje, više zbog toga što sam postajala zaista odrasla i što viće  neću biti devojčica moje mame.

Ti ćeš zauvek, koliko god godina da imaš, i kad budeš bila mama, ostati moja devojčica, rekla je  moja majka.

Imala sam trideset šest godina. Moja mama je imala isto toliko godina kad je ostala bez svoje mame. I sećam se, godinama kasnije, rekla mi je – Znaš, što godine više prolaze, sve mi više nedostaje. Što godine više prolaze, mama mi sve više nedostaje. Nekada mi je bila dosadna, zahtevna, postavljala mi je previše pitanja na koja nisam želela da joj dam odgovor, ponekad je previše pridikovala, radila je sve ono što sam ja radila tvojoj mami i što će ona raditi tebi, o, bože, zabadaće nos u život tebe koju je rodila i moraće da prođe mnogo, mnogo godina pre nego što budeš razumela da je to radila samo zbog toga da bi te zaštitila. Mame imaju tu potrebu da štite ćerke od mogućih opasnosti. Mame su režiseri najužasnijih filmova u svojim glavama šta bi njihovim ćerkama moglo da se desi samo ako se malo opuste, zato mame čak i kad spavaju jedno oko drže otvoreno. Ćerke to ne razumeju dok i same  ne postanu mame.

I tog dana, dok sam hodala ulicama noseći u tašni tu strašnu dijagnozu, to saznanje da u meni raste nešto što me može ubiti, bilo mi je neopisivo potrebno da je moja mama živa, da se sklupčam u njenom krilu, da me pomazi po kosi i uteši me da ništa nije tako strašno. Ali to je bilo nemoguće.

Od tog dana do danas, prošla sam sopstveni pakao. Posebno, neopisivo ludilo. Još uvek sam pomalo luda od straha.

Počela sam da ti pišem priču.

Počeću je od jedne davne godine kad je rođena tvoja prabaka. Od prošlog veka koji će se tebi činiti kao praistorija.

Te 1940. godine, nacisti su vrđili invaziju zemalja Evrope, okupirajući jednu po jednu. Bila je to za Evropu teška godina koja je samo bila uvod u Drugi svetski rat koji će uticati na živote svih nas pre tebe. Otvoren je logor Aušvic, jedan od najozloglašenijih nacističkih logora, mesto u kom su ljudi činili nezamislive stvari drugim ljudima. Ali, kako život uvek ide dalje, na drugom kraju sveta, u Americi, te iste godine, osnovan je lanac brze hrane McDonalds, danas najpoznatiji lanac brze hrane širom sveta. U prodaji su se pojavile najlon čarape reklamirane pod sloganom „Jake kao čelik, delikatne kao paukova mreža.“ Žene su satima stajale u redovima kako bi ih kupile i tako je nastala ljubav između ženskih nogu i najlon čarapa koja, evo, traje i danas.

Svet je te godine ugledao najpopularniji zec na svetu, Bugs Bunny, kod Srba se zvao Duško Dugouško, kod Hrvata je dobio ime Zekoslav Mrkva, a njegova najpopularnija fraza „Eh… What’s up, doc?“, kod Srba je prevedena kao „Šefe, koji ti je vrag?“, a kod Hrvata „Kaj te muči, njofra?“ Ja, tvoja baka, godinama sam ga gledala pred spavanje, crtani film u 19:15 sati je bio znak da je vreme za spavanje.

Čarli Čaplin, kralj nemog filma, imao je premijeru svog filma „Veliki diktator“ u kome je ismevao Hitera i Musolinija. Ti nećeš moći da zamisliš film u kome nije izgovorena nijedna reč, a u kome je sve bilo jasno. Ja već gledam filmove u sa specijalnim efektima, u visokim rezolucijama, ko zna kakvi će filmovi biti za desetak godina.

Objavljen je roman „Za kim zvona zvone“, Ernesta Hemingveja. Hemingvej je jednom rekao:

„Volim da slušam. Mnogo sam naučio jer sam pažljivo slušao. Većina ljudi nikada ne sluša.“

Slušaj i uči. Mamu, tatu, ljude.

I nadam se da ćeš čitajući slušati i mene.

Piše se priča.