Zeznula sam je…

Već svi znate da sam ja onih tamo godina rodila vanbračno. To se tako zove kad nisi u braku a takvo rodjenje deteta nekako dodje nevažeće. Za one što žive po takotrebanju.

Da vam ne dužim što je bilo tako, gledali su me dok sam bila u drugom stanju k’o da nosim smrtonosnu, zaraznu, bolest, nit’ su mogli da spavaju nit’ su mogli da shvate. Oni što im je život zavisio od toga da l’ ću ja da se udam il’ ću da ostanem usedelica.

Meni bilo lepo, nit’ sam videla neku razliku nit’ mi nešto falilo. Tetošili me svi redom od mog tate do budućeg tate.

I tako… porodim se ja i odem sa tatom moje ćerke, tad već mojim bivšim dečkom što ostade do dana današnjeg, da je prijavimo.

Proturimo lične karte kroz šalter, kažemo vanbračna veza i upišemo je. Sa njegovim prezimenom. To kao nešto bilo bitno da ne bude sutra hendikepirana. Tako mi rekli a ja poverovala.

I tako sam ja sa jednim prezimenom vukla moje dete sa drugim prezimenom na planinčine, u banje, kod lekara, na balet, u muzičku školu, na predstave i u parkove, da prima injekcije, dobijala i temperaturu i proliv na nervnoj bazi kad god se razbolela a razboljevala se bar jednom mesečno.

I pošto sam imala sreću da živim u malo situiranijoj porodici nit’ mi je nešto trebalo od nekoga niti sam znala da na nešto imam pravo. I jedog dana me neko pita je l’ dobijam dečiji dodatak. Ja sva zbunjena odgovorim da ne dobijam, da mi niko nije ponudio.

Svi se frapirali. Davili me danima, davili, i najzad me ubedili da sam glupa i da treba da uzmem od ove države sve što mogu, ’’ko je jebe’’.

Skupim ja papire i podnesem zahtev. I tu nastane nerešiv problem. Ja jedno prezime ona drugo.

Ispričam ja priču s početka teksta koju oni ne prihvate. Kažu – donesite presudu o razvodu. Ja onako k’o pokisla kokoška kažem – Nemam, jebote, odakle mi presuda o razvodu kad se nisam razvodila, kako da se razvedem kad nisam udata. Ako možete da zamislite administrativnu službenicu – kretena vi zamislite situaciju kad ona meni kaže – Idite i izvadite potvrdu da niste udati! Ja nikad čula da se negde izdaju te potvrde. Znam samo da u onim upitnicima i formularima postoje oni kvadratići u koje lupiš krst ako jesi. Ako nisi preskočiš.

Gde to da izvadim – pitam ja, ona kaže u Sudu. Kreten!

Danima sam se nadjebavala sa njima da l’ živim sa ocem svog deteta, ako ne živim sa njim da l’ živim sa nekim drugim muškarcem ili sa više njih, kako oni to da znaju, kako ću ja da dokažem i na kraju saznam sledeće –

nemam presudu o razvodu. Da je imam u njoj bi pisalo kome je moja ćerka dodeljena na brigu i staranje. Ovako nemam ni to. To znači da moje dete nije moje i da ne pripada nikome. Umal’ se nisam šlogirala. A sve je to značilo da moram da podnesem zahtev centru za socijalni rad da mi dodele moje dete.

Tad sam prvi put poželela da emigriram.

Muž razredne moje ćerke socijalni radnik. Nema frke – kaže ona završićemo. Nema frke – kaže i on završićemo al’ mora da dodje i bivši dečko da aminuje. Ima procedura, kaže on, al’ to ćemo lako.

Nema frke – kaže i bivši dečko.

Odemo mi u centar i pošalju nas kod psihologa. Počne ona – kakva bila veza, da l’ smo se svadjali, ko je prekinuo, da l ’ smo se smejali, može li pomirenje… on i ja k’o dve budale.

Šta, bre, da se mirimo kad se nismo ni svadjali, a to smejanje, svadjanje… to, bre, bilo pre sto godina i ja se ne sećam. Kaži ti, ponudim ja njemu al’ ni on se ne seća. Pokušasmo da umilostivimo onu što voli mnogo da zna da mi sve samo formalno, ma jok, ona neumorna – mora – kaže. Piši šta ’oćeš – kažem ja.

Odatle nas pošalju kod pedagoga. Pedagog nas isledjivao koliki je moj stan a koliki njegov, da l’ moje dete ima svoju sobu, sve tako neke gluposti. I šta ako nema – pitam ja. Onda ćemo da je smestimo tamo gde ima uslova… Osećam ja nije mi dobro, bivši dečko mi cedi kroz zube – broj do deset,broj do deset… ma šta da brojim, jebalo te brojanje, ne umem!

Vas dvoje ništa, kaže onaj pedagog, kod mene se obično biju. Ja kažem – znaš šta, mi nećemo da se bijemo al’ tebe ćemo možda zajedničkim snagama. More, ja ću da te pojedem! Sa sve belim čarapama ako odma’ ne potpišeš i pustiš nas!

Odatle odemo kod pravnika. I dobijem ja rešenje. Otkucano na pisaćoj mašini od pre Hrista. Ćirilicom.

Dobijem ja moje dete posle 12 godina. U medjuvremenu je bila ničija.

Kako smo izašli tako sam počela da plačem i tad sam drugi put poželela da emigriram.

Nikad nisam više podnela zahtev za dečiji dodatak.

I ne umem da završim ovaj post. Samo sam htela da vam kažem kako sam sad besna zbog onoga u prethodnom postu.

Kako sam najzad ukapirala da je moje dete samo glasačko telo u ovoj jebenoj, prevarantskoj, državi i kako je samo dobra za to da bude glas koji će drugu guzicu uvaliti u istu stolicu.

I kako sam očajna što sam je zeznula…

Ovu sliku i danas zovemo – tvoje cipele od sedam milja…

Moje sve…