Nema veze, prisralo se čoveku

Ovde neće biti seksa, ko ne voli ovakve moje tekstove neka ne čita dalje a ako pročita nemoj kao po običaju da prokomentariše pošto je stvarno glupo da se mešamo u politiku, bolje da gledamo od čega se živi.

Ako verujete u reinkarnaciju možete verovati da će se po vašoj smrti vaša besmrtna duša preseliti u neko drugo telo. To ako ste bili mnogo dobri. Ako niste mož’ biti da upadnete u neki drugi proces i ponovo se rodite kao kišna glista pa da vas neko precvika na autoputu, ili kao trava pa da vas neko zgazi, ili kao tako nešto bezveze.

Dobro, znam ja da mi nismo skloni tom ponovnom rodjenju, što smo živeli – živeli smo,  i to nam je mnogo u kakvim smo uslovima živeli. Ko je lud da se vraća u konstantno nepromenljivo stanje.

Ovih dana, dok je vreme u Srbiji stajalo, nije duvao vetar, nije bilo saobraćajnih nesreća, nit’ se ko bio, nit’ se ko ubio, sve bilo nešto lepo, božično mirno, u upornoj potrazi da pročitam bar jednu vest sem bajate dinar pada i nadamo se da će da poskoči, ako ne poskoči crk’o dabogda, najudarnija vest na svim medijima bila je – Tadić bio, vratio se, poslao poruku mira. Što nama, što njima, što kome je stig’o i ko mu je pretrčao put. Pa razmišljam nešto, ako je njegova duša nekad već živela on se u ovoj inkarnaciji uselio u pogrešno telo. Umesto što se rodio kao predsednik male Srbije trebao je da se rodi kao beli golub. I još da nosi grančicu masline u kljunu kao simbol celovitosti i teritorijalnog integriteta.

Tako mireći se uspeo je da se posvadja sa mnom a da reč nismo progovorili. Još onda kad se sastao sa nekadašnjim liderima ’’Otpora’’ i rekao im im da su odigrali značajnu ulogu u borbi za demokratiju a malo pre te istorijske izjave se nacionalno izmirio sa socijalistima, onima protiv kojih su se Otporaši borili i danima stajali ispred kordona na minus milion. Voli čovek da se miri. To nikakve veze nema sa političkim dilovima, koalicijama, ne dam fotelju, ne jaše konja ko ima nego kome lepo stoji. Toliko je pomirljiv i tolerantan da samo mogu da se stidim što nisam kao on. Sve imam utisak da bi kad bi video da se neko posrao na sred ulice rekao – Nema veze, prisralo se čoveku!

Voli svakog dana čovek nešto da kaže pa to da se zabeleži, arhivira i ostane za buduća pokoljenja, ona za koja se on sad moralno uvaljuje u kredite i ostalo.

Toliko izjavljuje da ga valjda niko više i ne sluša, zna se da će reći ili apsolutno, ili identitet, ili tako nešto čime nije rekao ništa.

I tako je pre neki dan izjavio da je obaveza Srbije da donese rezoluciju o Srebrenici ali ne zato što Srbija ima neke ne znam kakve obaveze nego zato što Srbija to duguje Haškom tribunalu. Šta ćete, ljudi, imamo obavezu! I niko ništa. Prenose ovu vest, nema komentara sem da možda hoćemo a možda i nećemo a možda će da nas prodje.

U medjuvremenu je Stjepan Mesić posetio Kosovo. Moglo mu se. I nije prvi. Digla se buka i samo se o tome piskara na sve strane. Ajd’ Srbi, da vam malo skrenemo pažnju, pogle’ šta nam rade Hrvati, mrze nas brate pa ne kriju.

Kad je ono letos Bajden pohodio Beograd pa nas držali u kućnom pritvoru i odmah posle toga otišao na Kosovo da se sretne sa njima, gde su ulice bile pune, šta ćete, svako dočekuje kako ume, niko ne reče da je sad bio kod nas i nikad više, da treba zatvoriti Američku ambasadu i oštro protestovati što nas, bre, Amerkinaci mrze i na šta to liči da idu na Kosovo.

Al’ Mesić, brat, suživotnik na ovim istorijskim prostorima, eee, to neće da može.

Ima da se vodi politika kako je Tadić zamislio, sam lepo krenuo u identifikaciju, nemoj Mesić da mi se meša.

Sve to oko Kosova mora da ostane – jesmo lepo rekli da je naše i da ga ne damo. Kad nema epidemija i ostalih tema kojima će nas zaslepljivati dok ne oslepimo pa da ne vidimo šta se radi i kako srljamo kosmičkom brzinom u ništa, Kosovo dodje kao kec iz rukava, potegnemo temu pa se mi kao ljutimo, pa nam nije pravo, pa nas neko uvredio, svi nam krivi zbog onoga što smo mi radili i zbog politike koju smo mi vodili, pa se car Lazar okreće u grobu, njemu je mnogo teže nego nama koji još hodimo zemljom.

I onda osvane jedan ovakav tekst da nas podseti da je mržnja Hrvata prema nama istorijski nepromenljiva stvar i da smo mi dozlaboga glup narod koji se pali na kao neko bratstvo, pa kupujemo hrvatsko, pa letujemo u Hrvatskoj a imamo naše more, pa kad su već političari glupi pa odma’ nisu preterali hrvatskog ambasadora i zamandalili hrvatsku ambasadu za vjek i vjekova mi, obični, mali, omraženi treba da se urazumimo i ne kupujemo hrvatsko, bre!

I kako rekoh, niko ništa. Uvredio nas odlazeći hrvatski predsednik u ime svih Hrvata. Aj’ malo da bojkotujemo hrvatsko i mrzimo Hrvate, odavno nikoga nismo prozivali za sve što nam se dešava.

I da me ne shvatite pogrešno, potpuno je meni nebitno šta je Mesić radio na Kosovu i šta je rekao, bitno mi je ta mi kažemo.

A mi uglavnom nemamo pojma ni šta mislimo a kamoli da to možemo da smestimo u jednu smislenu rečenicu.

Nećemo da se klizamo po politički osetljivim temama.

Srpski intelektualci se sastali da traže referendum oko ulaska u NATO, biju po emocijama ovog naroda koji ništa više ne zna sem da su nas Amerikanci bombardovali. Nisu nas bombardovali nego Miloševićevu Srbiju, da su hteli nas da bombarduju ne bi nas danas bilo. Onda neko izadje i kaže, čekaj, bre, pa nas tamo nisu ni zvali. Nema veze! Da mi raspišemo referendum da oni unapred znaju šta će da bude ako nas pozovu.

U medjuvremenu, dok glodjemo te koske oko vekovne i urodjene mržnje, nezaboravnog bombardovanja,i ne priznajemo da smo za bilo šta krivi dok svi drugi jesu za sve, i njihovo i naše, dinar pada, štrajkovi su na sve strane, ljudi spavaju po prugama, nekome mogu da budu zamrznute plate od proletos pa do ko zna dokle, vakcinisaće nas i protiv gripa i protiv pameti, vlada nije ni za šta kriva nego smo krivi mi, Tadić govori o identitetima, niko ništa.

Gledamo od čega se živi.

A ja povremeno napišem kako blogeri mogu da naprave zemljotres, samo ako hoće.

Oguglalo se u googlovanju…