Parada znanja vs potomaka Miloša Obilića i Gavrila Principa

Ako ste propustili da gledate skupštinsko zasedanje na kome su po hitnom postupku, umal’ jedno drugom oči ne povadiše, usvajali izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku da vas obavestim:

Prvo, Zakon je usvojen što i nije toliko važno koliko je važno da je usvojen na dan največitijeg derbija od kako je sveta i fudbala. Sutradan sam se na banjičkoj pijaci šetala izmedju tezgi i specijalaca pod punom ratnom opremom, mislim, neprijatelj vreba i nikad ne spava, šta znaš.

Nego skupština… oko tog zakona… mladost nam trune u zatvorima. Gos’n Markićević, onaj što žali kako se nije setio da kao ’’trećepozivac’’ krene na pedere nego pošli mladi i perspektivni pa sad trunu tamo gde trunu, i koji je rekao da sledeći put obavezno i on izlazi na ulicu, izrazio je strašno veliku razočaranost što se niko nije setio da oformi zvaničnu delegaciju poslanika da posete tu mladost u procesu truljenja. Podjoh rukom prema čelu pa se setih kako su dočekivali onog malog heroja Kovačevića, nemam više snage da se krstim, znači posetiće i ove. Samo mi je bilo žao što nisam u skupštini, da ustanem i počnem da arlaučem a kad me upozore da pazim na dostojanstvo mesta u kome sede najneotesaniji članovi ovog društva, još jače arlauknem – koje, bre, dostojanstvo!

Saznadoh da su oni koje mi nazivamo huliganima u stvari prave patriote i to potomci Miloša Obilića i Gavrila Principa. Ovo pročitah u novinama. E tad sam se prekrstila. Kad je mogao Princip austrijskog prestolonaslednika mogu i ovi šačicu pedera. A kad je Obilić mogao Murata ’’od učkura do bijela grla’’ mogli su i oni ove što su nam ih nametnuli Amerikanci.

Danas su članovi porodica uhapšenih patriota protestovali ispred Ministarstva pravde tražeći da Principi i Obilići budu oslobodjeni jer se krše njihova ljudska prava. Onih koji su krenuli da krše tudja ljudska prava. Niđe logike. Ali, zemlja Srbija je odavno logici rekla – laku noć, jeb’o te Aristotel što te izmisli!

Sad opet da pomenem derbi, održan je praćen kolektivnim pevanjem himne, u zdravlju i veselju, demokratski i tolerantno, doduše pod priitskom države u kojoj je bezbednost veća nego u Pentagonu. Tamo i može da se strmekne neki avion, na derbiju ni baklja nije pala.

A taj derbi je nekako bacio u zapećak vest da su studenti tri fakulteta Beogradskog univerziteta izašli na ulice i svoj protest, zbog nemogućnosti da se školuju o trošku države, izrazili šetnjom nazvanom ’’Parada znanja’’.

Kao da je to važno. Dobra deca su uvek roditeljska briga, huligani su uvek društvena. Dobru decu ugrožava društvo, društvo ugrožavaju huligani. Je l’ ovo logično. Jeste? U koga gleda država? U huligane. Dobru decu ćemo ionako da izvezemo. Kad već ne umemo da im stvorimo uslove da rade i pomognu da ova zemlja izvozi nešto drugo. A što i da izvozimo, naprimer šljive, kad možemo da ih uvezemo. Jer, nije poenta u šljivama nego u proviziji, onoj – kol’ko je tu moje.

I šta sad?

Ništa. Mediji će se i sledeće nedelje baviti patriotama kojima se krše ljudska prava time što su uhapšeni zbog nasilja, rušenja, razbijanja i kamenovanja milicije. To je u ovoj zemlji ljudsko pravo.

Studentima se neće baviti niko. Njih će obavestiti da imaju pravo ali da su vremena teška. Kao i svake godine. I niko zbog studenata neće izaći na ulice jer ovo društvo nema svest. To je sve zakržljalo sekirajući se što štrajkuju krave, što će u najskorije vreme i svinje da stupe u štrajk, brinući što je nekoj pevaljki brak u krizi i ko je najudavača zemlje Srbije. I naravno, što oni koji o nama šalju sliku u svet, bolje od tenisera i onih mladih matematičara, trule umesto da rade ono što su do sad radili.

Logično je onda da je Srbija rajska zemlja, malo ostrvo sreće medj’ onim ludacima što štrajkuju oko nas. A logično je onda i da zatvorimo granice, po hitnom postupku, jer ako se pročuje pa ovi nagrnu ovde da traže sreću, ima da bude tesno.

Inače, nikako da pitam – da li je Beograd samo beogradski ili je Beograd i srpski. Jer, tokom onog zasedanja neko, ne znam ko, umal’ mi nije zagoreo ručak’, ustade i reče – šta to znači nasilje na utakmicama. Šta se mi tu kao zajebavamo? Šta sad ako se u Mokrinu pokolju na utakmici pa neko nekoga povuče za bradu, šutne ga u mooda a sudiju potegne ciglom, je l’ i to u Mokrinu nasilje. Jok, bre, vrisnuh u televizor. Ko jebe Mokrin, neka se pokolju, Mokrin nije Beograd!

Majke mi me boli i pamet, i kosa, i nos, osećam se kao da me neko svaki dan proteruje kroz mašinu za mlevenje. Ne umem da budem zadovoljna u sred ove pustahije obrnutih vrednosti i sveopšteg ludila.

Inače, ljubimica je na budžetu, da ne ispadne da je ovo moja lična tragedija.

Sve je gledam i razmišljam da l’ da prestanem da je zovem Ljubavi, Čedo, kako je već zovem. Bolje da počnem da je zovem Kosovka devojka, bolje će da prođe.

’’Ovoj mladosti je potrebna zemlja’’ – grafit sa jednog beogradskog zida. Ne vidi se od grafita – Smrt pederima, Čekamo vas, Pravda da Uroša…

Sram nas bilo.

Što im nismo obezbedili zemlju.