Jednog dana kad se budeš udala

Sinoć sam razgovarala sa jednom devojkom i ona mi u jednom trenutku, uz najširi osmeh na svetu, kaže kako se oseća fenomenalno, završila je fakultet, zaposlila se, uživa u poslu koji radi, ne razmišlja o udaji i svemu onome što ide uz to, iako je nisam pitala to za udaju, ali ovde većina devojaka ima grižu savesti kad im je dobro u životu i osećaju se prozvano – aj’, majke ti, kako ti je dobro kad se još nisi udala?! Sva sam se spetljala, znate ono kad razgovarate sa nekim, treba nešto da kažete a ponekad baš ništa ne biste rekli, nema potrebe. Na kraju sam rekla nešto kao  – ma nije budućnost samo u udaji, uostalom, razmišljala, ne razmišljala isto ti se hvata. Kad bude došao taj trenutak, kad se poklopiš sa nekim i, kako kažu, kad se zvezde gore skockaju, sve to ide spontano, naravno, kod onih koji ne kalkulišu sa svojim životom. Uživaj, brate, ovaj sestro, ne troši vreme na ono što će jednoga dana biti a možda i neće. Ali ako bude, sad ga isplanirati ne možeš.

Idući kasnije ka domu svojemu, sedim u prevozu i vrtim taj razgovor po glavi što naravno dovodi do mali milion misli pritoka iz nekih davno zatvorenih kutijica u sećanju, i otvori se jedna.

Pre nekih petnaestak godina, nađem se u društvu sa nekom ženom koja gleda u šolju i živi od toga. Pri tom, pojma nemam dok ne poče da gleda redom i saopštava sablasne stvari svakoj u čiju je šolju gvirnula, što me, normalno, nateralo da se fokusiram na ono što priča. Sve krv, prokletstva, grobovi, kletve, gehovi nekih davno umrlih baba, naše babe su bile grešne, čudo jedno,  ko da čita Treće oko. Na kraju se dočepa moje i prevrnu je. Natezasmo se desetak minuta da se mane te šolje jer me ne interesuje, ne verujem, samo će da izgubi vreme. Hoćeš đavola, uhvati onu šolju i saopšti mi:

Da nikad neću da se udam jer je neko kad sam imala dvanaest godina sa nekim sahranio i neki zaključan katanac s ciljem – ja se nikad ne udati. Mora da  se otključa taj katanac i odmah ima da mi krene u životu, to jest u udaji. Pogledam je onako ko da ima dve glave i pitam – I šta sad, da idem i prekopavam groblja dok ne ubodem gde je taj katanac. Bože, odgovori ona, pa nisi valja luda, mo’š misliti, pravi me ludom a govori mi da nisam, to se radi drugačije. Izloži mi uputstvo gde da idem, kod koga, šta da ponesem i koliko para i taj neko će mentalnom snagom uz pomoć moje gluposti da otključa taj katanac a ja ću se udati kol’ko odmah posle toga.

Izađem odatle, udahnem vazduh, naređam se celog spiska onoj koja me u ovo uvukla i zaboravim, naravno. Ko i svaku glupost.

U tom trenutku, kad sam ja navodno bila ucveljena što se već jednom ne udajem, imala sam trideset i neku, dete, život mi je bio potpuno sređen na svim poljima, bila sam zadovoljna, mirna, imala sam, bre, život! Udaja mi na pamet nije padala, isto kao što mi ne pada sad kad sam udata, da vam dočaram koliko nisam mislila na to. Pominjala je nisam. Ali to što ne pominješ ne znači da ne želiš, da nisi ucveljena, zna se da jesi.

Jutros, evo, pijuckam kafu i vrtim ponovo onaj razgovor od sinoć, i što nikad ne otključah taj prokleti katanac, slušam mog muža kako mirno diše i dođoh do –

Jednog dana kad se budeš udala…

Zašto svi misle da mi težimo samo udaji, pojma nemam, to vuče neke strašno duboke korene još iz onog vremena kad je žena morala da bude udata, počašćena muškim prezimenom kako bi je neko video, uzeo u obzir kao živo biće, uopšte, kako bi dobila identitet koji dotle, kao ničija, nije imala.

Drugarice učiteljice, Petrovićka me počupala za kosu!

Sedi dole! Ne kaže se Petrovićka! Ona je Petrovićeva, ćerka nekog Petrovića, glave porodice, Petrovićka će biti kad se uda, kad postane nečija žena!

Ti sedneš, sludiš se kako to što te počupala ode u drugi plan a u prvi dođe čija je, zaboraviš da te boli al počneš Petrovićevu još  u prvom osnovne da posmatraš ko ništa. Iako si i sama žensko.

Nego – Jednog dana kad se budeš udala – je rečenica na kojoj se vaspitavaju generacije i generacije devojčica.

Ako si neposlušna – Jednog dana kad se budeš udala, polomiće ti neko sve koske.

Ako te ne interesuje kuvanje – Jednog dana kad se budeš udala, kuvaćeš i pitaćeš jel treba još.

Ako počneš da kuvaš pa zabrljaš ko svaka početnica – Sutra, kad se budeš udala, muž će da ti nabije šerpu na glavu.

Ako izvoljevaš oko garderobe – Jednog dana kad se budeš udala, pa neka ti muž svakog dana kupuje nove cipele.

Ako voliš da spavaš – Šta ti misliš, da ćeš jednog dana kad se budeš udala moći da spavaš dokle hoćeš?

Šta god da uradiš – Videću te kad se jednog dana budeš udala da li ćeš moći i kod muža da… pa nešto.

Ako nešto nečeš – Videću te sutra, kad se budeš udala, dal ćeš moći da nećeš, muž, bre, svakog dana hoće skuvan ručak i čiste gaće!

Dakle, sad ćemo da te zajebavamo samo zato što si žensko, dok se ne budeš udala, jednog dana , kad se budeš udala, zajebavaće te neko drugi, najebala si, al će našoj duši da lakne – Jedva čekam da se udaš!

Uz ovo da sebi smrtnu presudu potpisuješ jednog dana kad se budeš udala, idu i pretnje da taj dan nikad osvanuti neće – Nikad se nećeš udati ako – toliko jedeš, debela si, si tako mrljava, muškarci ne vole kost i kožu, se šminkaš po pola sata, muškarci ne vole da čekaju, si zahtevna, muškarci ne vole takve, si njanjava, muškarci ne vole ni takve, kako god obrneš neki muškarac te zbog toga kakva si neće voleti.

Što bi sa ovakvim vaspitanjem jedna devojka žurila da se uda, nije mi jasno. Ali ta klica koju joj usade da je sve što radi fol, gubljenje vremena, čista zajebancija dok se ne uda, kad će se najzad ostvariti kao biće i najzad osetiti šta je život,  ostvlja dubok trag, toliki da, eto, kako rekoh, imaju grižu savesti. Nije lepo, jelte, da im bude lepo a nisu se udale.

Evo, majke mi, nisam pametna.