Jednom sam, kad je moja ćerka imala dve godine, bila u smrtnoj opasnosti. Jedina misao koju sam tog trenutka imala je – šta će biti sa njom. Da li će neko na nju paziti kao ja, da li će je neko voleti kao ja, da li ću, ako odem, ikako moći da znam da li je dobro…
Pre četrnaest godina, baš u ovo vreme, moja majka se borila sa karcinomom, smrt je lelujala tu oko nas, svi smo je bili svesni, i ona, nismo joj izgovarali ime. Ne plašim se smrti, izgovorila je prva, samo ne mogu da se pomirim sa tim da te više neću videti. Ja sam otišla u crkvu i plakala. Uopšte, tih dana sam često odlazila u crkvu, stala bih kod nekog stuba i puštala suze u potocima. Nisam imala nijedno drugo mesto za plakanje. Gde god da sam zaplakala, neko me je tešio i govorio da je život nepravedan, ili da je sve to život, ili da imam dete, ili da će biti šta će biti, ili da život ide dalje, one stvari koje ljudi glupavo izgovaraju onima kojima se svet okreće naglavačke jer jednostavno moraju nešto da kažu kad već plačete u njihovom prisustvu.
Danas je Nacionalni dan borbe protiv karcinoma dojke. Moja mama nije bolovala od toga nego od karcinoma pluća. Otkrivenog isuviše kasno. Zbog – nije mi ništa, proći će, dobro mi je…
Danima sam, kada je konačno dobila dijagnozu, bila ljuta na nju, kako je mogla da se razboli od tako teške bolesti, kako je mogla to da mi uradi. Glupo, znam.
Onda su se dani pretvorili u menjane uloga. Ja sam je hranila, oblačila, svlačila, kupovala joj prve jagode, molila je da pojede bar jednu, spavala pored njenog kreveta, u fotelji, sa glavom pored njene. Sve to, koliko god bilo normalno u tim trenucima, nije normalno. Svet je bio sablasno tih.
Bolest se širila i ona u nekim trenucima nije mogla da izgovori ono što hoće. Pogrešno je izgovarala reči i onda bismo obe plakale. Zato što smo obe znale da je kraj blizu.
Očešljala sam joj kosu. Svu kosu. Samo sam je očešljala. Desi mi se ponekad da sanjam tu njenu kosu.
Dvadeset pet godina pre toga, mojoj mami je umrla mama. Sećam se kako je došla iz bolnice i kako je čučnula tu u hodniku i samo plakala. Nečujno. A ja nisam znala šta da joj kažem. Nekoliko godina posle toga, rekla mi je – Što više godine prolaze, sve mi više nedostaje.
Sad je ležala bolesna, u polukomatoznom stanju iz kog sam neprekidno pokušavala da je vratim, pozvala bih je – Mama! Ona bi žmureći rekla – Molim mama? I ja sam se raspadala. Danas mislim da se možda u tim trenucima u nekom međuprostoru sretala sa svojom majkom. Ili se jednostavno osećala nemoćno, nezaštićeno, uplašeno, kao dete.
Onog dana kad je moja majka ispustila svoj poslednji dah, u meni se stvorila rupa koju ništa nije zakrpilo. I osetila sam se najusamljenije na svetu. Tog dana sam, iako sam imala već trideset šest godina, prestala da budem dete. Nemam više krilo. Niko ne kuva ono što volim. Kad kažem da mi nije dobro, niko ne spusti usne na moje čelo.
Udala sam se na dan njenog rođendana, sedam godina kasnije. Ujutru sam otišla da jednom crnom, mermernom spomeniku kažem kako se u mom životu nešto promenilo. Rekli su mi da baksuziram, da samo luda žena može na dan svog prvog bračnog jutra da ode na groblje.
Prošlo je četrnaest godina od kako sam stajala ispred zgrade i gledala u neko vozilo koje je odvozilo poslednji put.
Svašta se izdešavalo. Imama sam lepe trenutke. I one grozne. Govoreći o njima, lepe sam ublažavala, nije pristojno da ti baš bude lepo i da se time hvališ, grozne sam razvodnjavala, kao da to nije ništa, koga briga. Pred njom ne bih morala da se uzdržavam od radosti, ne bi me opominjala da se to dešava i drugima i mogla bih da plačem koliko god hoću, opet mi ne bi govorila da se to nešto i drugima dešava.
Što više godine prolaze, sve više mi nedostaje. A uopšte joj nisam verovala, učili su me da vreme sve leči.
Još uvek sam ponekad ljuta. I još uvek se nisam pomirila sa tim da je nema, samo sam naučila da živim sa tim.
Danas je Nacionalni dan bore protiv karcinoma dojke.
Vodite računa o svom zdravlju. Da biste svojoj deci duže trajali. Da se ne osete ovako kao ja. Zbog #milionrazloga zbog kojih ćete im nedostajati ako odete pre vremena, zato što niste mislili i na sebe. Milion onih razloga koje ovde nisam napisala jer sam jedva napisala i ovo.
Rasplakala si me…
Procitala sam tekst sa pomesanim osecanjima,nisam se rasplakala,neznam ni da li mogu da placem.Ja sam jedna od majki obolela od karcinoma dojke,kada mi je mladji sin imao dve godine ja sam operisana,a sad kad mi je sin krenuo u prvi razred bolest mi se prosirila na pluca.Javno nikad nisam govorila o tome do sada,lecim se i trudim se da sve izgleda normalno ali duboko u meni je stravicno osecanje da ce moja deca mozda doci u situaciju da gledaju svoju majku nemocnu.Opet u nekim trenucima prikupljam snagu i mislim da mogu i ovo da prebrodim,da uz dovoljno pozitivnih misli i puno ljubavi i razumevanja koju mi pruzaju moji najblizi mogu iz ovoga da izadjem jos jaca.I sad za kraj jedan citat*SVI SMO MI JEDNO.BESMRTNA JEDINKA , KOJA IMA SEDAM MILIJARDI ISKUSTAVA NEMAMO SE CEGA BOJATI. NEKA SVE SAMO TECE.)
+1
Tekst koji ostavi bez reči i suza.
Kasno u noć sam pročitala post… u tom momentu nisam bila u stanju da ostavim komentar. Knedla u grlu je stajala, a suze su nekontrolisano tekle. Po ko zna koji put sam proživljavala sliku da sam za dlaku ostala bez majke.
Ja sam imala sreću da se moja majka izvukla iz užasa zvani karcinom. Naravno sreća, koliko je bila moja, toliko je bila i njena. Pre 22 godine je operisala zloćudni tumor dojke, koji je u medjuvremenu metastazirao i preselio se na pluća. Uz pomoć zvanične medicine, a i narodnih lekova, uz pomoć Boga, a i dr Radovanovića i dr Nešković sa onkologije u Beogradu uspeli smo da prebrodimo i pobedimo to zlo. U izveštaju od pre tri godine piše: „Smatra se faktički izlečenom.“
Tako da… hvala Vam na tekstu i nadam se da će bar do nekolicine dopreti Vaše reči. Imamo veliku odgovornost prema svojoj deci. Trebamo se truditi da što duže budemo pored njih. Zato trebamo biti odgovorni prema sebi, a na taj način i prema njima.
Verujte, ako već dodje do bolesti, moguće je pobediti tu neserću, samo je potrebno mnogo volje, želje za životom, upornosti, optimizma, prave motivacije…
Pozdravljam Vas i Vaše čitaoce i svima želim mnogo zdravlja!
Divan tekst. Odoh da pozovem svoju mamu i da joj kažem da je volim.
Hvala na ovom predivnom tekstu. Dotakli ste mi dusu.
Zikice, i vasa poruka me je bas razdrmala, ja bih Vam preporucila da nabavite knjigu “Ljubav, medicina, cuda“ Berni Zigela, neverovatna knjiga koja govori o isceljujucoj moci ljubavi i kakvi su posebni pacijenti koji su se lecili i prezivljavali poslednje stadijume metastaza.
rastužili ste me i rasplakali… 🙁 i meni moja mama nedostaje, svakim danom sve više, iako je prošlo deset godina od kad je nemam…
Rasplaka me , draga moja…Divan tekst, prepun emocija…
Nisam mogla da procitam do kraja… na poslu sam i stvarno je cudno da sedim i placem i radim…