ALL' FOOL-S DAY

Svakog dana mislim da je prvi april. Al’ po ko zna koji put je ispalo isto, ja samo lepo mislim. Zažmurila sam i brojala do sto.

Iznevjeri mene moj predsedik i ode u prijateljsku i ničim izazvanu utakmicu u Rumuniju. Jedoše, popiše, zabaviše se. Ko je kome dao autogram, na kraju, ne znam, nisam prisustvovala. Da l’ je u tom trenutku gospodin predsednik, u sebi, pevao Šta bi dao da si na mom mijestu, na la-la-la, ni to mi nije poznato. Kao što mi nije poznato gde mu pade na pamet da dovede gospodina ministra i da l’ mu je ovaj pevao na uvce Sve ću da ti dam samo da zaigram…

Da će da uda tamo milu mi i rodnu zemlju pa da razumem. Al’ neće jer joj miraz nije spremio. Ama, baš nikakav. A ni kuma joj nije našao. Ono malo prijatelja što je ova zemlja imala se tokom godina razbežalo. Ostale su samo uspomene.

I tako, kad ovaj naša jadna, zbunjena, zemlja ugleda gos’n presednika, upita ga Šta ima novo kod tebe, bez obzira što joj ovaj odavno izgleda Malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze.

Ovaj je pogleda i kaže: Ne gledaj me tako, šta si ti, Glavni junak jedne knjige, došao si da se žališ, Pljuni i zapjevaj…

Ukapira zemlja da tu Ima neka tajna veza, Nakon svih ovih godina i ode. Da l’ U planine il’ na neko drugo mesto, ne znam. Kao što ne znam da li je, onako, elegantno, zatvorila vrata jer je lepo vaspitana ili ih je tresnula da mu se cela zemlja tresla.

Ide zemlja svojim ulicama i misli, u sebi, Da mi je znati koji mu je vrag…mora da je bilo neko Loše vino, i tako, idući i misleći što, bre, više Milicija ne trenira strogoću, vide, jadna, da su joj se i Ulice napile, sve joj se nešto izmešalo. Uopšte više ne može da gleda u curice. Nema više tih ulica.

Šeta zemlja i sve sama sebi: Dede, bolan, sjeti se, de, tako ti svega…

Smrče se, vidi zemlja, Noćas je ko lubenica pun mjesec, i najzad ukapira što je gospodin predsednoik vodio gospodina ministra, pa, oni su rasli uz iste pesme. Rešio čovek da evocira uspomene iz perioda odrastanja pa kol’ko košta da košta.

A kol’ ko će da košta, čućemo. I mi i zemlja. Samo što mi, kao, ne znamo odakle zemlji pare za prijateljska putovanja a gos’n predsednik nema pojma. Nikako mu nije jasno odakle mu Lova da plati to “kol’ ko košta da košta” kad mu stalno govore da je siromšan. A zna se da je siromahu skupa i jedna obična šatorska pesma.

Al’ odraslo ne znači i doraslo, a ti nedorasli mnogo vole da pevaju onu: Eto baš hoću!

A onda zemlja reče reče Drugovi i drugarice, Evo zakleću se, ovako neću Doživjeti stotu… Ni pod razno… A ni vi sa mnom…

A vi gledajte šta ćete.

Što se mene tiče, Ne računajte na mene.

I tako, dragi moji i drage moje, Svi marš na ples!

Ederlezi!