Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Narkomanije je bolest i to stečena bolest. I nekako uvek čitamo o tome da je narkomanija opasnost po društvo a vrlo retko da je narkomanija opasnost po pojedinca. Nekako stičem utisak da nema te društvene opasnosti ne bi nas ni interesovali pojedinačni problemi, kod nas se narkomani tretiraju više kao besni i ludi nego kao bolesni. U vezi toga je i ono nedefinisano da uživanje nije kažnjivo, možete da radite sa sobom šta hoćete a da posedovanje jeste jer posedovanje može voditi ka distribuciji drugim licima. Kako nešto da koristite ako ne posedujete zakone ne ume da objasni.
Kad sam pokušavala da objasnim mojoj ćerki šta su narkotici, čemu vodi ‘’uživanje’’ narkotika i kako završe narkomani sve je išlo lako dok mi nije postavila pitanje – A ako to oni znaju zašto onda to rade? Tu se zaglaviš jer ne umeš da objasniš zašto neko svesno ubija sebe, polako i natenane.
Poznavala sam nekoliko narkomana. Poznajem par ‘’umerenih’’ narkomana, u njihovoj interpretaciji to znači da se drogiraju ‘’pametno’’, vode računa da im oprema bude sterilna, da se ne predoziraju. To što će prodati rodjenju majku, što su im se porodice raspale i što ih se deca stide nema veze sa njihovom umerenošću, uglavnom su ljuti zbog nedostatka razumevanja, što je nekome dosadilo da udje u kuću i vidi da nema televizora, što će dobiti poklon koji će prvom prilikom biti ‘’utopljen’’, što, na kraju, kad sve izvaga, posle godina i godina pomaganja, molbi, sačekivanja, odvodjenja na lečenje, jurnjave zbog bega sa lečenja, izvaga da ipak voli više svoju decu i da treba da ih skloni. Bez obzira na sve ovo i što sam sklona d aih osudjujem, mislim da imaju šansu da se izvuku. Kad tad.
No, da se vratim narkomaniji kao bolesti, prosto je fascinantno kako je društvo, globalno, organizovano da što više ljudi uvuče u narkomaniju i kako je neorganizovano da problem narkomanije rešava jer se isto ne isplati. Nešto slično tvrdnjama da već postoji lek za karcinom ali da se ne isplati ‘’pustiti’’ ga jer bi farmaceutska industrija time bila debelo pogodjena. Ovako se bogati na raznoraznim lekovima a najviše na citostaticima za koje je utvrdjeno da pomažu samo kod nekih vrsta karcinoma ali se uglavnom daju svim ljudima, od koje god vrste da boluju. Uz to idu lekovi za ublažavanje tegoba, hiljadu propratnih stvari, raj za farmaeutsku industriju.
Dakle, posao sa narkoticima cveta i cvetaće, što se narkomana tiče nije važno što su bolesni i što jesu problem društva na mnogo načina koliko je važno što su opasnost po društvo. I društvo se nekako samo na to i ograničava. Narkomani su problem svoje porodice, ako porodica nešto uradi – uradila je, društvo je kao i u svim ostalim oblastima vrlo nemoćno.
Narkomani, kao svi ostali ljudi na ovom svetu, dobijaju decu, nekad su ta deca željena, nekada ne, budu samo kolateralna šteta nesvesnih trenutaka. Jednom mi je jedan sociolog, kad smo razgovarali o tome u kojim slučajevima se deca dodeljuju ocu jer kod nas automatski idu majci, rekao da postoji stav da dete do odredjenih godina treba da bude uz majku i da se dodeljuje čak i majkama narkomankama, alkoholičarkama i prostitutkama ako utvrde da ono što radi majka ne ugrožava dete jer od čega god da majka boluje ili koji god porok da ima smatra se da je majčinski instinkt jači. Kod neke jeste, kod neke nije, da se videti u svakodnevnom životu.
Skoro sam, povučena Ivaninim tekstom, napisala tekst Život, tek da pokažem kako ima i ovoga i onoga i mislim da decu ne treba da imaju svi. Ne treba nikako da ih imaju oni koji ih imaju radi reda i jer je došlo vreme, svi ostali treba da ih imaju, bili siromašni, bogati, bilo kakvog statusa, jedino što deci treba je ljubav.
Jutros pročitah tekst o Amerikanki Barbari Haris koja vodi Project Prevention koji narkomankama nudi novčanu nadoknadu ukoliko se podvrgnu sterilizaciji a na ovu genijalnu ideju je došla pošto je usvojila dete narkomanke koje je moralo po rodjenju da bude podvrgnuto odvikavanju od kokaina.
Ovde možete da vidite ili poslušate šta Barbara misli o problemu narkomanije i kako se hvali da je tokom deset godina postojanja projekta uspela da natera preko 3 000 žena da se sterilišu i pomogne im da se sa tih 3 500 dolara, koliko im plaća, drogiraju i dalje, dok ne crknu.
Projekat opravdava sa – Because every baby deserves a sober start!
Slažem se.
Ne mogu da se složim sa time da su narkomanke otpisane, ovaj projekat ‘’nemojte da se množite’’ i radite šta god hoćete dok, kako rekoh, od te droge i ne pocrkate, ima i drugu stranu.
Koliko je narkomanka svesna toga šta radi?
Da li baš ni jedna od tih narkomanki neće izaći iz sopstvenog pakla i shvatiti šta je uradila?
Da li narkomanke zaslužuju pomoć ili ih odmah treba otpisati? Čemu onda sve ono oko borbe, centara za odvikavanje, rehabilitacije, uključivanja u društvo, vraćanja u zdrav život.I na kraju, ako je narkomanija bolest treba da se leči, ne može se sa narkomankama postupati po principu društvene higijene koja uopšte nije daleko od rasne higijene koju su zastupali eugeničari i nacisti.
Nema veće tragedije nego roditi bolesno dete, bolesno od bilo čega, hoću samo da kažem, postoji prevencija, bolesti se leče.
Ispada da je narko industrija mnogo važnija od ljudi.
Narkomankama će oduzeti pravo na izlečenje i prepustiti ih mašini, prosto, stimulišu ih novčano da se sterilizuju. Umesto da ih stimulišu da se izleče.
Because every baby deserves a sober start!
To je mnogo lakše nego pomoći nekoj ženi da se iščupa, počne normalno da živi i svoj život obogati detetom. To je proces. I neizvestan je.
Neka će se izvući i shvatiti kakvu je strašnu stvar uradila a povratka nema.
Nešto je tu mnogo loše. Čak ni ja sa mojim fašističkim stavovima ne mogu da se složim sa ovim. Pogrešno je…
opet, hajde da preokrenemo stvari: narkomanija je drustveni problem, zato sto ovo drustvo (pisi drzavni aparat) ne zeli da taj problem ukine! najlakse na svetu je ostaviti mlade ljude na cedilu, da se sami staraju o svom obrazovanju da ne mogu da rese svoje osnovne probleme i potrebe i prepustiti ih narkomaniji i alkoholizmu… nazovimo to pravim imenom: ostavili smo ih na cedilu, mi koji smo zaduzeni za njihovo obrazovanje, zastitu, vaspitanje…
naterani smo da radimo mnogo sati dnevno da bismo zaradili za zivot svoj i te nase dece, a njih, najdragocenije sto imamo smo prepustili drustvu i ulici: neuki i neiskusni kakvi su, druze se sa onima koji ne znaju vise od njih samih, pa ih obrazuju i vaspitavaju televizija, serije, internet i ulica. ti isti mediji ih obavestavaju sta je to sto je ispravno, sto treba da zele, sta je lepo, sta treba slusati, pevati, kakvo ponasanje ih cini privlacnima i sta su sve ostale vrednosti u zivotu… ako sve to ne mogu da progutaju i da se „uklope“ postaju ocajni i pribegavaju „anesteziji“ tipa alkohola i narkotika, nebili nekako podneli ovaj zivot i besmisao …
osudjujemo ih umesto da shvatimo da samo mi sami mozemo da izmenimo stanje u ovoj zemlji… to niko nece umesto nas uciniti… barem ne onako kako bismo mi to hteli… a mi nikako da se probudimo iz ovog kosmara i da preduzmemo korake 😕 😕
To je jedna od stvari koja me uzasava. Mnogo.
Meni je moja majka i pored razgovora, beskrajnog pricanja i objasnjavanja, kad je procenila da je doslo vreme, donela knjigu „Mi deca sa kolodvora Zoo.“ Ta knjiga me je tako fascinirala, da sam mesecima postavljala hiljade pitanja, a ona se sirota preplasila da me je gurnula na pogresnu stranu. A u stvari, uterala mi je takav strah u kosti, da mi nikad nije palo na pamet da probam i da se i sada secam onih slika.
Ovo sterilisanje ne mogu ni da komentarisem. Lakse i jednostavnije za drustvo. Zasto me samo ne iznenadjuje?! 😕
Mnogo puta pricah i komentarisah narkomane i prevenciju, ali ovo sterilisanje?! Katastrofa!
Sanja, imale smo isti „lektiru“. Jos uvek se jezim od sadrzaja te knjige.Rasla sam na skoro istim ulicima, kao i junaci knjige i svasta sam videla. I od svega uplasila.
I eto, opet se vracam na svoj dom i ono sto sam ponela iz njega. „Nemoj, kceri, drogu samo da probas!!!!Nemoj , tako ti boga!!!!Bezi iz takvog drustva!!!!!“ I milion puta sam cula ove tri recenice.Eh, kada sam se nasla na „ulici“, sa drustvom, jebem li ga, tada nisam znala da li je dobro ili lose…ali jedno sam znala:DROGA NIKAKO!!!!!Sada kada bolje razmislim, mozda bih i dosla nekako u iskusenje i probala, onako iz znatizelje, ali u usima su mi stalno odzvanjala tatine reci.I nisam!!!!Nisam iz straha da ne razocaram oca. HM…znam da zvuci naivno, glupo, ali eto ostala sam normalana dok sam rasla i sazrevala na tim nemackim ulicama.Bas is straha, postovanja…Ubrzo sam i sama shvatila na tudjim primerima koliko zla droga moze da nanese.Najteze mi je bilo kada sam drugaricu iz klupe, inace poreklom Rumunku, srela na zeleznickoj stanici u mini suknjici, nasminkanu…Prisla sam joj, poljubila i ne sanjajuci da se ona prostituise…Da li se prostituisala zbog droge ili drogirala da bi mogla da izdrzi sva ta ponizenja…ne znam, nisam pametna….Ovo je samo jedan primer, a bilo ih je na stotine.
Sto se tice sterilisanja, u soku sam skroz!!!! ne znam sta bih rekla…Najlakse je zatvoriti oci. Mozda ne mozemo svi da pomognemo mnogo, ali hajde da se edukujemo, hajde da to sto znamo ili saznamo prenesemo na nasu decu, poznanike, njihovu decu…Hajde da razgovaramo na tu temu!!!I ne samo na ovu!!!! sta je sa obelelima od AIDS-a, sta je sa alkoholicarima, sta je sa ovisnicima o sedativima i antidepreseivima, sta je sa homoseksualcima???Ovo sve jesu nasa stvarnost, okruzenje…ne zatvarajmo oci!!!Eto podjimo iz svoje kauce, razgovarajmo medjusobno, razgovarajmo sa decom, upoznajmo njihove prijatelje, razgovarajmo i s njima i eto, veliki korak bi bio napravljen.Samo da ne cujem ono:“Pu, pu, daleko bilo!!!!!“
Procitala sam sve vaše komentare, naravno, samo nemam šta više da kažem i dodam.
Skoro pročitah u novinama, „crta kokaina jeftinija od jednog piva ili jedne kafe u kafiću“, ekstazi može da se kupi za 150 dinara. Toliko košta pakla cigareta. droge je na svakom koraku i nikad nije bila jeftinija što govori o tome koliko se kod nas suzbija
dilovanje droge. Dileri čak preko faceboka hvataju u svoje mreže neiskusne, naive i povodljive klince. To sam lično video na profilu jednog klinca – dete mog prijatelja koji je ne znajući kog prihvata za prijatelja prihvatio jednog lokalnog narko dilera…
Jednom prilikom u našem gradiću bio je jedan beogradski psihijatar koji se bavi lečenjem narkomana već nekoliko decenija unazad (zaboravio sam kako se zove) i držao je tribinu ne temu narkomanije. Nakon te tribine otišao sam do biblioteke i uzeo njegovu knjigu „Deca pakla“ u kojoj on opisuje slučajeve narkomana koje je lečio i njihove potresne i užasavajuće priče. Knjiga je toliko potresna i uznemiravajuća da nisam mogao da je pročitam celu. Tu knjigu treba uvesti u školu kao lektiru.
Bas si me nasla, ponedeljak ujutro, pijem jutarnju kafu i BOOM!:-)
Ja sam u USA i radim u Behavioral Health industriji, sto u mnogome i svakodnevno obuhvata narkomane, alkose, dusevne i mentalne bolesnike. Tesko je govoriti o narkomanijii, uzrocima i posljedicama, a ne znati u koju kategoriju narkomanija spada. Mahlat, u pravu si, to je bolest, kao i svaka adikcija. Ali da ne tupim ja sada na dugo i na siroko o tome ( a mogla bih;-)), tim ljudima treba pomoci a ne tretirati ih kao sljam. Sto se tice beba koje su rodjene od majke narkomanke, one se zovu ‘drug babies’ i njih CPS (Child Prtective Services) uzima od majke odmah po rodjenju ( naravno u koliko se zna da je majka uzivalac droge). Evo jedan link, tek toliko da informise o opasnosti koristenja droge u trudnoci. Mahlat, odlican edukativan post, svaka cast. Ukoliko neko zeli vise info, tu sam da odgovorim:-)
http://www.americanpregnancy.org/pregnancyhealth/illegaldrugs.html
Maza, hvala na linku, teško je, naravno, govoriti o ovakvim stvarima, teško ih je i razumeti ali kako si rekla, valjda se treba potruditi pomoći a ne radikalno rešavati stvari…