Mahlat, bezbožnice

E, tako ja volim da ustanem sa prvim petlovima i uglavnom ustajem iako ih ne čujem. I tako, raznom zorom, dok većina još spava bezbrižnim snom, oni što nikad nisu slagali i ružno pomislili, o krupnijim stvarim da ne govorim, volim da odem u crkvu. Tamo možeš da stojiš i ćutiš sve dok ne nagrnu ovi bezbrižni i nevini da zahvaljuju bogu što su živi i zdravi ili da ga mole da im pokrene životnu i finansijsku situaciju. I šta ćeš nego da se povučeš pred ovima što imaju pravo na boga i zbog kojih bog čuči u crkvi, zbog mene nikad ne bi došao. Da objasniš prosečnom pravoverniku da je u crkvu i doneo svog boga a i odneo ga – ne možeš. Njima je bog materijalno biće koje čuči negde gore, i samo u njih gleda, uglavnom blagonaklono. Što se božijih vrlina tiče, prosečan vernik samo zna da je bog pravedan i da sve prašta. Gde je pravednost onome ko baš sve prašta i koji je dozvolio ovu kalakurnicu ne umeju da objasne. Važno da su se pojavili, već im je pola oprošteno.

I tako mene bezbožnicu samo što ne linčuju ti pravoiskrenovernici kad pokušam da objasnim da je bog unutra a ne spolja. Kad počne ta gužva u crkvi i lepo možeš da čuješ horsko – Bože, kad ćeš već jednom i mene da pogledaš – ja se, jadna, pokupim i odem i ostavim boga da obećava da će pare da padnu sa neba čim bude naučio da ih štampa a za ostalo će se ovi snaći sami.

Ponekad preteram, zanesem se pa zaboravim da nema petlova na nebu, odem, crkva zaključana. Aj’ ti Mahlat, nalevo krug, ako je crkva zaključana znači da bog još spava, nemoj da ga diraš, mora da mu puca glava. Tebi puca samo što gledaš, zamisli kako je njemu što mora i da prašta.

Zamislite, taman sredim život, pomislim – to je to, nije idealno jer idealno, jelte, ne postoji, opustim se, dignem sve četiri u vis kad uleti neko ili nešto i napravi totalni karambol, sve mi poremeti, ne znam ’de mi dupe a ’de glava a boga mi ni čime da mislim u tom trenutku, da l’ dupetom, da l’ glavom, šta bi mi bilo pametnije. I uglavnom mi  život prolazi u dilemi da li u odsudnim trenucima da upotrebim dupe ili glavu.

Da verujem da gore sedi čika kome je dosadno i smišlja šta da skuva pa mu nešto ispadne i  skombeta se pravo na moju glavu, ja bih u stvari samo išla u krug i vikala – je li, bre, bože, šta baš meni, nisam ja jedina na ovom svetu, sam ja to zaslužila, ka’ će prodje ovo, aj’ smiluj se, pogledaj me…

I tako, odakle god da mi je nešto upalo u život, kad treba da rešim problem, ono imam mene, problem i boga gore, pogledam u nebo, pomislim – bože, ’oćeš ti il’ ja, aj’ ako imaš vremena odradi ti, ja ću garantovano da zajebem stvar, znam mene – ništa, bog i ako jeste gore ćuti, znači ostala samo ja sa problemom, pljunem u šake i kažem sebi – aj’ polako, možeš ti to i problemu otkinem glavu, okrenem se na peti i nastavim kao da ništa nije bilo. Ume problem da bude uporan i da kaska za mnom tako obezglavljen al’ umem ja i da se osvrnem i arlauknem – aj’ bre, beži, dosta bilo! Naknadno vidim šta je bilo aktivno u rešavanju problema, dupe ili glava pa shodno tome mi i život teče dalje.

I opet, povremeno odem u crkvu, ako imam sreće da je bog budan, udjem i kažem – ja došla malo da plačem, da me niko ne vidi, daj to rame, zemlje ti, da se naslonim i iskukam partiju, ti ako hoćeš briši mi suze i samo nemoj ništa da govoriš, čekam, čekam, bog ne nudi rame, obično udje neka da briše prašinu i motri da ne ukradem tog istog boga, ja se, jadna, okrenem i odem kući – aj’ ti, Mahlat, imaš svoje rame pa kukaj kol’ko ’oćeš.

Kad god sam pokušala da nadjem boga van – nije mi uspelo. Tako sam i proglašena za bezbožnicu.

Kad god sam one što im život teče ’’iz ove kože se ne može, tako je bog rek’o’’ pitala – i šta ti rek’o, ’leba ti – nisu mi rekli, to mora da je neka velika tajna koja meni, bezbožnici nije dostupna.

Prisetim se ja da je bog ono kad je isterao Adama i Evu, zalupio vrata raja i rekao – m’rš napolje pa se množite, ti, Adame, ima sa ovom da se namučiš, a ti mala tek ima da vidiš kol’ko košta znanje, zaboravio i da kaže – snalazite se, bre, ja sam uradio što je bilo do mene, imao sam dobru volju.

I tu vam je kvaka – najlakše je sedeti i čekati da se bog umilostivi ponovo i otvori rajska vrata.

Ja bezbožnica samo zato što imam svoj lični raj.

Doduše, imam i pakao al’ se i sa njim snalazim.