Bloger je svako ko ima blog

Ja vam u ovo, iskreno rečeno, uopšte ne verujem.

Moj blogerski kredibilitet, jelte, dozvoljava da kažem da se većina onih koji imaju blog ponaša kao slon u roze čarapicama koji je pošao da bere jagode, gde su jagode totalno nebitne, važne su čarapce, roze pa lepe, one žute su mu na pranju. I sad to žuto, to vam je kao da stojite na semaforu, gde si Mahlat videla roze svetlo na semaforu, tamo ima samo žuto, zeleno i crveno gde je žuto najvažnija boja, moraš da znaš kad da staneš a kad i da kreneš, znači stanje pripravnosti. Ako pomešate il’ vas preteknu il’ vas udare straga što vam daje mogućnost da budete nevini, nemate oči na dupetu, u saobraćaju ste uvek nevini kad vam pridju straga, a boga mi i u životu. Ona roze, nebitna, boja vam je lajtmotiv življenja u Srbiji a samim tim i blogovanja.

Nego, ponovo se prikazuje moja omiljena serija i tu malo povedoše priču o blogerima i blogovima, poenta te priče je  – ako vam se ovoga dočepaju blogeri – obrali ste zelen bostan.

Da se ne uzbudjujete, to je tamo u belom i dalekom svetu sa kojim smo mi povezani internetom i mentalno, gde blogeri imaju kredibilitet kome ja ne mogu da pridjem jerbo se ovde blogeri još uvek vode kao zaludne asocijalne budale. I medju onima koji o blogovanju nemaju veze a i medju samim blogerima.

Prosto mi je fascinantno kako ovde uspevamo toliko da zanemarimo mogućnost pružanja i primanja informacija, ono akcija – reakcija što blogovanje i te kako dopušta. Informacijama na netu još uvek vladaju naručeni novinarski tekstovi i blogeri su još uvek niža vrsta u odnosu na te novinare.

Elem, u tom dalekom svetu koji svi mi koji se bavimo internetom imamo u sopstvenoj sobi – ako o nečemu nisu pisali najpoznatiji blogeri to isto se nije ni desilo. Dotle je stiglo blogovanje. Dokle je ovde stiglo blogovanje ne mogu da provalim a mesecima pokušavam da nadjem neku smislenu crtu.

Nikako da shvatimo da nije važno samo koliko već šta i kako.

Ako je tačno da je bloger svako ko ima blog onda imamo blogere, blogere i blogere.

Blogeri sa velikim B su oni koji su shvatili značaj blogovanja i da je blogovanje davno izašlo iz onih početničkih okvira kad niko živi nije znao kako će to izgledati i koji imaju želju da nešto pokrenu, ako ništa veliko onda proces razmišljanja koji je ovde prilično kolektivno zakržljao,opustio se narod i prepustio pametnijima da misle. I smisle, naravno.

Blogeri sa malim b su oni koji još uvek lutaju, blogovanje im baš nije najjasnije ali oni imaju šansu, medju njima ima fenomenalnih ’’komentatora’’ ali očigledno još nisu dovoljno opušteni da iznesu svoj stav na svom blogu, računaju valjda da je u grupi lakše i tako će biti sve dok ’veliki’ ne prestanu da potcenjuju ’male’ što je lepo opisao Poslednji Skaut.

I povodom tog njegovog teksta, to jest, reakcije Dragana Varagića na sve to i njegovog pominjanja autocenzure – e to mi se prilično smučilo. Kod svih a najviše kod mene. Nisam ni bila svesna toga dok on nije napisao, strašno koliko sam sebe cenzurisala, mora da sam se nesvesno plašila nečije reakcije od čega mi ne zavisi ni život ni blogovanje, baš ništa. Zbog toga će odavde, sa mog bloga, konačno otići oni koji ne zaslužuju da budu ovde. To nema nikakve veze sa tim da sam ja kao dobra blogerka, kakva god da sam, koliko god mala bila, neću više da reklamiram one koji ili ne pišu mesecima ili koje držim zarad dobrih blogerskih odnosa a koje više uopšte ne čitam. Ko god smatra da ja ne treba da se pojavljujem na njegovom blogu, iz bilo kog razloga, neka uradi isto. Ovde će ostati samo oni koje zaista želim da preporučim drugima kao one koji imaju šta da kažu, o ćemu god da pišu. I naravno naći će se novi, nepravedno zapostavljeni s moje strane jer sam bila ovca i povela se za opšteprihvaćenim blogoponašanjem.

Treća grupa blogera, to su vam oni što imaju ime i prezime o kojima se priča, znate ono – slavni a nemate pojma zbog čega su slavni, koje je neko angažovao da piše, negde pročitah – bloguje za vas… i prenerazih se. Blogovanje ne može da bude naručeno, sem kad se radi o usko stručnim stvarima. E od tih imena i prezimena sam se načitala gluposti i gluposti.

Dakle, samostalni blogeri, oni u koje svrstavam sebe, su se ’’navukli’’ na blogovanje se dele u dve grupe – one koji neće mrdnuti od ličnog što je sa psihološke strane fenomenalna stvar, znam po sebi kad iz sebe izbacim nešto što me muči i suočim se sa svojim dilemama i strahovima ili jednostavno sebe i ono okolo sagledam iz nekog drugog ugla. Druga grupa su oni koji reaguju na situacije koje nemaju nikakve veze sa njihovim intimnim i životnim situacijama, odnosno pokazuju da su svesna bića u svetu i ludilu koje ih okružuje, pokazuju da imaju stav, kakav god.

Ako blogovanje posmatram prosto a makla sam se odavno od ličnog mada je svako moje lično bilo usko povezano sa društvenim, blogovanje pruža priliku da reagujete, da budete aktivni, blogovanje je akcija. Mogućnost komentarisanja je reakcija, blogovanje je jednostavno tako osmišljeno. Već dugo gledam kako akcije nema, o reakciji da ne govorim. Neko je nekad pokrenuo ono da komentari nisu važni. Da nisu važni ta opcija ne bi ni postojala.

Što bi rekao Dostojevski – daj slobodu slabome narodu, vratiće ti je nazad. Daj blogovanje nezaineresovanima, neće znati šta sa tim da rade.  Neću da se mešam – je nešto što me užasava. Ko neće da se meša neće ga umešati ni drugi. Takav vam je život a blogovanj je samo deo toga, ko priča  da odvaja blogovanje od svog života a bloguje već par godina, stvarno lupeta gluposti. Kad nešto radite dugo, bilo ono offline ili online – to je deo vašeg života pa se prema jednom treba ponašati odgovorno isto kao prema drugom.

Živimo u svetu informacija i komunikacija.

Stvarno je vreme da se to pokrene.

Ko misli da je pokrenuto, grdno se vara, pokrenuto je možda na odredjenu temu u uskom krugu ljudi, to je ništa.

Udahnite duboko i blogujte, osećam se usamljeno.

Blogovanje je reč u koju je stalo toliko drugih reči – mislim, kažem, reagujem, tražim, odbacujem, pulsiram, rastem, širim se, stvaram, menjam, hvalim, kritikujem…

Nadam se da ste me razumeli, nemam živaca za preteranu blogokampanju – blogujte kad ste već krenuli u blogovanje, život će vam biti lepši, neke stvari ćete postaviti na svoje mesto –  to mogu samo političari i samo u predizbornim kampanjama kad vas ’nateraju’ da pomislite da vaš glas čuda čini u tom jednom trenutku a samo vas nateraju da ponovo pogrešite ili da ne reagujete zbog prethodnih grešaka.

A sve ovo napisah jer poslednjih dana naveliko razmišljam kako su me ‘upropastila’ tudja nepisana pravila onih koji napadno šire svoje ideje, koliko sam sebe autocenzirisala po raznoraznim ‘pitanjima’ vodeći računa da se neko ne nadje kao što ume a da mi na pamet nije pao.

I još nešto – svima onima koji mi ostavljaju poruke po FB o tome šta misle o mom pisanju i šta im to znači – ja nisam od onih blogera koji od toga rastu, savršeno sam svesna kako pišem i o čemu ću da pišem, ovo što sam pomenula da mi se desilo i čega sam postala svesna je samo prolazna ‘slabost’, hvala Varagiću što me je “opomenuo“.

Ja rastem od vaših reakcija, bilo kakvih, da pomenem još jednom -koje su očišćenje od vredjanja jer sve može da se kaže i bez toga. Ne reakcija na moje pisanje već reakcija na ono o čemu sam pisala.

Kad mi već ostavite poruku da vam je drago što niste u nečemu usamljeni, dajte i meni mogućnost da mi to isto bude drago.

Ja ne ujedam, ne delim ni ljude ni blogere na velike i male već samo na one koji vladaju razumom i one koji ne vladaju. Ovo drugo možda ije politički korektno sa moje strane ali svi smo imali iste mogućnosti. Uopšte više nemam živaca za one koji tu mogućnost nisu iskoristili.

A kad budem skupila svoje živce napisaću i post o onima koji zaista vrede a koje su blogougušili raznorazni koji postavljaju pitanja – ko si ti.

Ako vas interesuje šta ću sledeće pisati, biće to post u stilu #pratipetak koje piše Verkic, ne #pratpetak već čitajte ove blogove, zaista vrede ali imaju manu – nisu histerični da se umuvaju u društvo blogovodja.

A ako vam je ovaj tekst višak, znate već sam pisala ono o razlozima zbog kojih blogujem, ma nije, ja sam još vrlo pristojna u odnosu na neke druge koji vode raznorazne lažne kampanje. Od offline do online.