Blogosazrevanje

Slagala sam

Onda kad sam napisala da ne znam zašto blogujem.

Kad preletim preko onoga što sam pisala, mnogo, brate, kritikujem, mnogo zakeram, mnogo detaljišem, prava sam nadžak baba. Da mi neke stvari ne bodu oči, pamet i život ne bi ih ni primećivala, valjda je tako. Vodila bih samo računa o svom malom životu beznačajnom za širu zajednicu. Kao većina.

Pa, blogovanjem možda želim da nešto bude bolje, makar malo, da se neko smeće počisti i bude tamo gde treba. Ako je tačno da ljutnja u komunikaciji nije odbacivanje već zahtev za promenom ponašanja, onda je kukanje isto zahtev za promenom.

Izronila sam ovde more krokodilskih ’’suza’’ na raznorazne društvene pojave. Na neke ’’suze’’ nisam dobila povratnu informaciju – smeta i meni. Ili ne smeta mi, nije sve tako rjdavo, što si, Mahlat, toliki baksuz. Mada mi to ćutanje govori da jesam. Nekoliko puta sam dobila i ono uputstvo da se ne bakćem nepromeljivim stvarima i da gledam od čega se živi.

Imam taj problem da ne živim od para, vazduha, vode i ljubavi u svom malom autističnom svetu već da živim od svega što me okružuje, dotiče, ljuti i raduje. Moj svet nije autističan i ne želim da bude.

Hiljadu puta sam preslišavala sebe vodeći se za onom – ’’Možda predeo i nije tako ružan, možda je samo vaše oko rdjavo.’’  Ništa. Ružni predeli su i dalje ružni a moje oči ispadaju na federe.

Još mi je nedefinisano to moje blogovanje ali očigledno je da želim da se čujem, isto kao većina, isto kao svi oni koji govore da im je potpuno nevažno da li ih neko čita. Činjenica je da niko po blogovima ne iznosi ono što ne želi da podeli, što smatra nezanimljivim ili sramnim po sebe.

Danima razmišljam i o onoj blogouticajnosti i tome da li bih mogla da postanem uticajna. Ne bih. Nisam ta vrsta blogera, pardon, žene koja bloguje pošto ’’blogeri ne postoje’’. Nisam od onih koji bi mogli da pokrenu planine, recimo da sam od onih koji primećuju da planine nisu na svom mestu.

Opasno se klackam na dilemi šta želim od svog blogovanja. Trebalo bi da ne želim ništa. Onda bi trebalo i da prestanem. Ali, nisam pronašla bolje mesto na kome bih mogla da se čujem. A treba me čuti. Kao i sve ostale. Pa prihvatiti ili odbaciti.

U stvari, čituckam okolo, gledam okolo, pričam okolo i vidim kako raznorezne stvari utiču na neka moja mišljenja, stavove koji nisu nepromenljivi, koji se menjaju, nadogradjuju, sukoblajvaju se i ruše jedni druge. Ko pomisli da je to krajnje glupo – nije, glupo je ne razmisliti o svojim stavovima, činjenice ih uvek menjaju.

Mislim da mi je blogovanje malo poraslo. A mislim i da se moj blogoimidž spontano menja.

I da, na nekim blogodruženjima, organizovanim ili neorganizovanim, možete čuti puno lepih i pametnih obrazloženja – zašto blogujem. Javno, to jest, blogojavno, retki to napišu. Uglavnom im ne znači puno, bloguju dok čekaju da prodje vreme i stigne bolji život. Kakva laž!

Mnogo sam gluposti prihvatila blogujući, kad si nov, ’’mlad’’, prihvataš pravila zajednice i gušiš se u njima, za ono što je značajno govoriš da je beznačajno i obratno.

Blogo sam sazrela. To sam htela da kažem. I da nešto ipak hoću tim blogovanjem. U tom sazrevanju mi je pomoglo par zadnjih postova a  i vaši komentari. Napisani i nenapisani.

O tome kad mi sazri sledeći post.