Čaša vode

Kada sam zaista počeo da volim sebe, prestao sam da žudim za nekim drugim životom
i shvatio sam da je sve oko mene poziv na rast. Danas znam dao se to zove zrelost. (Čarli Čaplin)

Već sam pominjala da nemam nikakav osećaj zavidnosti prema mlađima, lepšima, uspešnijima, pametnijima a da imam poseban osećaj gađenja prema svim onim savetima kojima nas bombarduju kako bismo dostigli lepotu, uspeh ili pamet nekih koje nam nude kao model. Uvek će neko biti lepši, mlađi, uspešniji, bogatiji od mene, ali ovo sam ja i mislim da imam i da sam uspešna onoliko koliko sam sposobna i koliko umem. Ja sam original, ne težim da budem neuspešna kopija, nečija karikatura, ne jurim tuđ život, imam svoj.

Oktobar je za mene već par godina, baz obzira što volim ovaj mesec i što ga smatram jednim od najlepših meseci, naročito kad je ovako topao kao što je ovaj, jedan vrlo mučan mesec jer je posvećen borbi protiv karcinoma dojke, čitam svakakve životne priče a to me tera na svakakva razmišljanja.

Jednom davno, pročitala sam intervju sa ženom koja je pobedila ovu bolest i sećam se njene priče kako je do bolesti uvek trčala, udovoljavala drugima, sama sebi uvek bila na dnu must love liste i kako je, nakon bolesti, počela da uzima vreme za sebe toliko, da je čak i kad je bila žedna sipala čašu vode i sedala da je polako popije. Počela je da voli sebe. Ali, prethodno je morala da se razboli, izbegava pogled smrti u oči, žestoko se bori, da bi konačno sebi dopustila tu privilegiju da voli sebe. Da polako ispija čašu vode taman da zemlja u tom trenutku počinje da rotira u suprotnom pravcu i da svi oko nje cvile da će pomreti gladni što ona, gle bezobrazluka nije skočila da udovolji njihovim željama.

Kad se nekome dese tako strašne stvari, da ne sme da pravi planove za budućnost, pa kad ipak dobije budućnost, mora da život dobije sasvim novu dimenziju.

I svi mi uglavnom tako, prihvatamo život zdravo za gotovo, puštamo da nas svakodnevica melje, povinujemo se nekim nepisanim pravilima da moramo da ispunimo društvena nepisana pravila da bismo bili prihvaćeni, zadovoljimo, volimo, praštamo, budemo velikodušni, jer ako sve to nismo proglasiće nas samoživima, bezosećajnima, neprilagođenima, ni za sebe kad, sramote, nismo za druge. Nekako se plašimo da volimo sebe jer ispada da je to sramota. I u većini slučajeva, lažemo sebe da volimo ono za šta su nas ubedili da moramo da radimo. I polako počinjemo da ne volimo, poneki sigurno žestoko i da mrze, svoje živote, jer nikako nisu onakvi kakvi bi po merilima drugih trebali da budu. A mi preumorni, iscrpljeni, nesrećni.

Živimo u vreme kad nas ubeđuju da je život tehnika, znate ono – pet načina da budete ovo ili ono, prevaziđete ovo ili ono, osvojite, prisvojite, usvojite, sedam načina da budete srećni. Kao da generacije i generacije, vekovima pre nas nisu umele da žive. Mislim da nikada nismo bili nesrećniji.

Ne znam koliko je Čarli Čaplin imao godina kad je napisao ovo gore, ljudi u različitom dobu mogu postati zreli, kao vrlo mladi ili kao stari, znam samo da mnogi biju unutrašnje bitke sa nekim stvarima koje ih ne ugrožavaju i ne tiču ih se i da zbog toga mogu biti vrlo nesrećni. I znam da mnogi provode život lažući sami sebe, ponašaju se kao da su u nekom tuđem, pogrešnom životu i gube vreme čekajući da upadnu u onaj pravi za koji misle da im pripada, ne radeći ništa.

Život je isuviše kratak da biste provodili vreme sa ljudima sa kojima niste srećni, rekla je Meri Robinson, a naročito da biste ga provodili nesrećni sa samim sobom. Zato, jednom u životu morate da otvorite oči um i ono što nazivaju dušom, prestanete da lažete sebe i otpočnete sa sobom zdravu ljubavnu vezu. Jer, kad otpočnete tu vezu, sve ostalo će vam biti lakše.

Žena koju sam pomenula je najverovatnije puno puta razmišljala o životu koji je vodila pre bolesti i sigurno je shvatila da ne može da vrati vreme i da ponovo, samo drugačije, proživi taj deo života, zato je počela da vodi drugačiji život. Počevši od te čaše vode, koliko god da se čini banalnim, to je veliki početak.

Vreme je nemoguće vratiti, ali nikada nije kasno za novi početak. Ne razbolimo se svi od nekih strašnih bolesti, ali mnogo ljudi je bolesno od života.

I zato, sipajte sebi tu čašu vode, sedite, ispijajte je polako i preslišavajte sebe.

Da li ste od onih koji misle, a mnogo ih je u našoj zemlji, da su im sva vrata zatvorena i da su sva mesta zauzeta pa sedite i čekate da se nešto desi ili neko mesto oslobodi?

Uradite nešto, maker pogrešili, pokušajte od tog mesta na kome se nalazite da napravite najbolje mesto za sebe. Bar se sutra nećete pitati šta bi bilo da ste uradili ono što niste. I šta je moglo posle toga da bude. Niz grešaka i neuspeha uvek su put ka uspehu. Možda ne nekom velikom, ali i sitnice život znače.

Da li se osećate kao da ste zaglavljeni u nekom odnosu sa osobom koju smatrate pogrešnom i neprekidno se trudite da od nje napravite onu pravu za sebe?

Ne postoje pogrešne osobe, postoje samo pogrešno postavljeni odnosi. Možete da popravite odnos ili promenite osobu. Ili onu sa kojom samo pijete kafu ili, što je najgore, onu sa kojom provodite dane i noći. Promene su bolne, navike su tako sigurne, koliko god bile loše, strah od novog (a šta ako i to bude “pogrešno???) je tako normalan, ali sve ostalo je traćenje vremena, živaca, emocija, života. Ne postoje pogrešne životne situacije, postoji samo naš pogrešan odnos prema njima.

Mnogo puta panično sam se plašila od nepoznatog, osećala sam se kao da me neko zavitlao preko sedam brda imora i da nemam pojma da li ću se dočekati na noge ili na glavu i gde ću se dočekati. I mnoge stvari sam odlagala misleći da nisam spremna. I? Ništa, samo sam gubila vreme plašeći se, umesto da sam odmah uradila taj “carski rez” koji je trebalo uraditi. Ali znate, zona udobnosti je zona udobnosti. Neću da promenim smer. A onda, kad se desi, kad više nema odlaganja, kakvo je to rasterećenje. Pao onaj kamen koji je bio navaljen na srce i nije mi prebio noge. Mrdam!

Umesto da vam sad postavim još bezbroj pitanja “da li…” ova dva primera gore su ona koja nas najčešće čine nezadovoljnima, kad sam počela da pišem ovaj tekst, napravila sam pauzu od čitava dva dana, par puta sam sebi sipala čašu vode, pokušala da uživam u njoj kao kad uživam u čaši vina i preslišavala sam sebe.

Mnoge stvari još nisam naučila. To jest, znam ih, nisam naučila da ih sprovedem.

Ali, naučila sam da volim sebe. Naučila sam da ni od koga ne očekujem da me učini zadovoljnom, samo bih bila nezadovoljna, to ne ume niko sem mene same. Naučila sam da mi niko ni za šta nije kriv, čak i kad me svesno ili nesvesno uvredi. U prvom slučaju kriva sam što sam dopustila, u drugom oprostim, neko jednostavno ne ume da se zadrži na granici pristojne komunikacije.

Naučila sam da ne bežim od problema. Kad god sam bežala oni su me jurili. Stanem, pogledam problem pravo u oči, uhvatim ga za bradu ako skreće pogled, problemi su ponekad takvi, jedva im pogled uhvatite, i bacim mu rukavicu u lice. Nijedan me nije pobedio kad sam mu se suprotstavila. Svi bi me na kraju stigli da sam i dalje bežala.

Imala sam silne promašaje u životu, poslovne, ljubavne, svakakve, i ne osvrćem se za njima. Promašila sam, gotovo, sad mogu samo da se trudim da preciznije nišanim. Ne kajem se zbog nepreciznog nišanjenja u prošlosti, kajanje je jedna uzaludna bolest. I teška.

Naučila sam da ne lažem sebe, najviše sam stradala od same sebe. Svi drugi su me manje lagali nego što sam umela samu sebe da prevarim pa još i da se uljuljkujem u toj laži. I prestala sam da se ljutim na sebe zbog grešaka, učinjenog, neučinjenog, jer, pomenuh gore, vreme se ne može vratiti, šta sam uradila, uradila sam, šta nisam, nisam, ali ima vremena.

Sama sebi sam na vrhu must love liste. Otresem prašinu sa sebe, oprostim sebi, dignem nos i nastavim dalje.

Ja sam u srećnoj i strastvenoj vezi sa samom sobom. I kad u toj vezi dobijem bitku sa sobom, a imam ih skoro svakoga dana, to mi mnogo više znači nego da sam dobila bitku sa celim svetom.

Ne čekam da mi iko kupi sreću, pardon, zadovoljstvo, pošto u sreću ne verujem, ona je samo trenutno osećanje a zadovoljstvo je trajno. Ako mi nešto fali, sama sam odgovorna, mada, iskreno, mnogo je lakše poreći svoju odgovornost i optužiti nekog drugog. Ništa lakše.

Sve u svemu, naučila sam jezik kojim ja govorim, umesto da sam učila jezik kojim govore drugi.

Ako dovde niste prekinuli čitanje i ustali po čašu vode, onda ništa 🙂

Ovaj tekst je deo akcije Coca Cola Bloggers Network Adria