Početak kraja

Sve češće me moji dragi ukućani pitaju da nisam u klimaksu. Kad mi je hladno, kad mi je toplo, kad prilegnem popodne ili kad ne mogu da spavam, kad mi nije ni do čega, kad sam umorna, kad bih sve kao da sam se juče rodila, kad sam gladna, kad nisam gladna, kad me nešto boli, a naročito kad sam nervozna.

Sačekam da mi se digne kosa na glavi, arlauknem da nisam u klimaksu, pa u sitna crevca objašnjavam da ne mogu da spavam jer je pun mesec, da sam gladna jer me stomak o tome obaveštava, da me, eto, ponekad nešto boli jer sam živ čovek, da sam umorna jer je to normalno za nekoga ko se nije naspavao a da sam nervozna jer… tu obično sledi aktuelna društveno politička ili kućna situacija, ili mi ručak nije ispao kako treba i, na kraju, otplačem partiju. Još nisam definisala da li zato što sam gladna, umorna, što mi se beče na šerpu, nervozna ili zbog toga što sam stvarno u klimaksu i što zbog toga, ako jesam, moram da se pravdam.

Nas žene odmalena uče da ćemo dva puta u životu biti u dužem periodu malo nezgodne sa saradnju i suživot, prvi put kad budemo bile u pubertetu, što će da nam oproste kao svakom mladom i šašavom, drugi put kad budemo ušle u menopauzu, što bi trebalo da iskontrolišemo, nismo male, pobogu.

Kad krene taj pubertet koji naše babe nisu imale, ma ni znale nisu za njega, znate već tu priču, obaveste nas da vodimo računa šta radimo, da ne cmizdrimo svaki čas zbog mali milion fizičkih mana koje smo uočile, što nemamo šta da obučemo, naročito da ne cmizdrimo što se prva ljubav završila fatalno jer nas u životu tek čekaju ljubavi i fatalne situacije, da se čuvamo, čuvamo jajnike, ne sedimo na hladnom betonu, treba decu sutra da rađamo i, naročito, da vodimo računa da ne rodimo pre vremena. Pričaju i svašta nam tolerišu jer se pubertet smatra normalnim, kratkotrajnim ludilom. Iskreno, ja se svog slabo sećam, hoću reći, ne sećam se da li mi je nešto bilo teško, koje su me brige morile, ali mojoj majci sigurno jeste jer mi je milion puta rekla – Neka, neka, imaćeš i ti sutra ćerku.

Taman kad sam iskoračila iz pubeteta, bez posledica, žene oko mene, što bliže, što dalje, počele su da pričaju o klimaksu. Kao o još jednom ludilu koje me tek čeka, živa bila pa videla. Mnogo gorem od pubeteta jer više neću biti mlada!

I ja sam u svojoj glavi menopauzu memorisala kao početak kraja. Energije neću imati ni upola kao dok sam mlada, libido ima da mi se sroza, patiću od depresije, bore neću moći da prebrojim, mučiće me visok pritisak, holesterol srce, patiću i od anksioznosti, napadaće me svakakve boleštine, kosti će mi biti ko grisine, očas da ih prelomiš, plakaću što sija sunce, pada kiša, duva vetar, što me žuljaju cipele, ma zbog čega hoćeš. I rešila sam da ne budem u toj menopauzi, pa koliko košta da košta. I sve sam se pravila malo luda, šta, kakva menopauza, kakvi valunzi, ko, bre nervozan, vidite kako sam suptilna, sa’ću vas sve pobijem.

Samo, menopauza ne pita da li hoćeš ili nećeš, ona dođe, useli ti se u život, odomaći ko u svojoj kući i tera svoje sve tražeći da joj govoriš – dobrodošla, jedva sam te dočekala. I da je uslužiš suzama, bolovima, napadima nervoze, nesanice, izmisli svaki dan nešto novo.

Možda bih je i uspešno ignorisala da me svako malo neka sapatnica ne pita – Je li, jesi ti ušla u klimaks. Odgovorim – ma jok, neću da uđem, ali dok razradimo priču vidim da je on ušao u mene. Jeste, i ja se ponekad probudim tako zbunjena, ništa mi nije jasno. Jeste, i ja sam ponekad razdražljiva bez ikakvog razloga. Jaooo, jeste, i ja se ponekad u sedećem položaju, samo mi prsti igraju po tastaturi, preznojim kao da sam trčala. Aha, i meni je ponekad noću vruće da poludiš, pa samo podignem ćebe i prebacim ga preko hazbenda, onda se on probudi jer sam ga pokrila kao u iglou da spava, pa se malo posvađamo u mrklom mraku da je i on u klimaksu ako sam ja – vidiš da je i tebi vrućina!

Sve češće razmenjujem simptome menopauze sa drugaricama kao muškarci kad menjaju sličice fudbalera u vreme svetskog prvenstva.

I kako ona narodna kaže – Upoznaj svog neprijatelja da bi mogao da ga pobediš, počnem da pretražujem simptome menopauze, načine borbe i najbolju mantru koja će mi pomoći da ostanem pozitivna u situaciji kad bih iz sopstvene kože da iskočim, pa kud god.

Dakle:

Menopauza je početak starenja. Aj’ to i nije tako strašno. Znam da starim još odavno.

Estrogen se gubi, niko ne zna gde, a sa njim i dobro raspoloženje, to što se gubi uglavnom je odgovorno za sve simptome, od nervoze, preko znojenja do onih grisina kostiju. Strašno!

Sa menopauzom kažeš doviđenja svom fertilnom periodu, ode i progesteron, ne moraš više da beležiš kad dobijaš menstruaciju. Jajnici su otišli u penziju. Nećeš patitio od PMS-a nedelju dana, zauzvrat ćeš od sličnih simptoma patiti neprekidno, u neodređenom vremenskom periodu. Još strašnije!

Malo ćeš biti zaboravna. Dobro, možeš da vežeš crveni konac oko prsta, samo posle treba da se setiš što si ga vezala. Ili, recimo, da kažeš mužu – slušaj, ovaj crveni konac sam vezala da me podseti da… Aj, majke ti, podseti me da to uradim.

Menopauza je period metamorfoze. Ja ovakva kakva sam, odmah mi pao na pamet sindrom Dr Jekyll – Mr Hyde, sad kad budu počeli da mi rastu zadnjica, kilogrami, brkovi, sve ono što ne treba, ili ću da se pretvorim u divlju zver, ili u baba Vukosavu što puši ispod kruške i drnda kompletnu familiju.

Tu nekako naletim na savet da se ne trudim da izgledam kao da imam trideset nego da prihvatim svoje godine. Koliko god se trudila, da izgledam kao da imam trideset nema šanse, pre bih naterala zemlju da počne da rotira u suprotnom pravcu i, aman, neću da izgledam dvadeset godina mlađa, hoću da me ne boli ništa i da vremenske promene ne doživljavam kao ličnog mi neprijatelja.

To su kao loše strane menopauze. Dobre strane su – dete poraslo pa ću imati više vremena za sebe. To što neću više detetu noću da merim temperaturu nego ću celu noć da se svlačim i oblačim je kao dobro.

To što sam razdražljiva i što se brecam na hazbenda će da prođe. Kad, ne zna se, to je individualno, ali on će prvi da primeti ako u međuvremenu ne pobegne. I to je kao dobro.

Da shvatim, ako do sada nisam, da ženu ne čini samo telo nego i mozak. I da naučim mozak da nadgleda telo koje se ponaša kao ludak.

I na kraju savet – šta god da se dešava, da pazim da slučajno negde ne zaturim smisao za humor. Samo što nisam počela da ridam. Znači, kad osetim da ću da se pretvorim u ekspres lonac, kad me muž onako pogleda a ja počnem da prizivam libido s nadom da će da se odazove, uopšte, kad me spopadne menopauza u najgorem obliku, šta da radim? Da ispričam sama sebi neki vic o ženama u menopauzi? Da se isplazim sebi u ogledalu? Da se, kad počnu da mi klecaju kolena dok silazim niz stepenice, spustim niz gelender? I vičem – čuvaj?

I taman kad sam počela da pravim planove gde da čuvam smisao za humor a da mogu odmah da ga isučem čim se desi neka od situacija – sad ću samu sebe da pojedem – pročitam da žena u menopauzi, ako živi po statistikama, provede trećinu svog života. Evo, kad se nisam šlogirala.

Znači, ako me posluži opšte zdravlje, ima da gulim i gulim godine u menopauzi, malo plačem, malo se smejem, malo se svlačim, pa oblačim, malo pretim da ću da pobegnem od kuće, sve dok neko od nas ne poludi.

Moj mili hazbend, tolerantan kako jeste, malo-malo pa me molećivo pogleda – Što se, bre, izdireš na svog jedinog muža. Gleda me kao da sam Dante koji mu svakodnevno smišlja nov krug pakla. Ne mogu da se požalim da nam je dosadno. Samo što ova predstava za moj ukus malo dugo traje. Nije da se ne trudim da je od tragedije pretvorim u komediju, čuvam si onaj smisao za humor, ali, brate, ovaj, sestre, osećam se sve više iscrpljeno.

Kako vi s vašom menopauzom, to me intresuje, možda će mi lakše biti. Mislim, ako hoćete sa mnom da podelite te sličice 🙂

Napomena: ovo je sponzorisan post. Nedavno sam se žalila na svoju menopauzu i tako u toj priči dođem do Femipause, napravimo dogovor da to isprobam a kako ovaj preparat utiče na mojih sedam patuljaka menopauze, javim vam za petnaestak dana 🙂