Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Ili objašnjenje zašto će u Srbiji komšiji da crkne krava, to jest, zašto je u Srbiji važnije da komšiji crkne krava nego da sami kupimo kravu.
Poslednjih mesec dana smo svedoci toga koliku ulogu ima Inernet, odnosno društvene mreže, u obaveštavanju i organizovanju ljudi onda kad im je to onemogućeno na drugi način i koliko je to jednostavnije i brže. Društvene mreže su ’’krive’’ za ’’domino efekat’’ koji se trenutno dešava a u vezi čega ceo svet licitira ko će biti poslednja domina.
Poslednjih mesec dana smo takođe svedoci koliko prosvetari, štrajkujući ’’uništavaju’’ našu decu. Već sam se izjasnila o tome da sam na strani prosvetara isto kao što sam na strani policije, zdravstvenih radnika, bilo koga ko štrajkuje u ovoj zemlji, jer koliko god da je ova država u čabru, standard je strahovito pao a i zbog toga što je krajnje vreme da se sve ove oblasti urede a da ne mogu da se urede tako što će im se, na primer zdravstvu, razaslati uputstva kako će ubuduće morati da rade, sve kako EU kaže – od tog i tog dana ćemo se praviti Englezi, ne vodeći računa da prvo treba da imaju čime da rade.
Poslednja dva, tri meseca smo suočeni i sa nenormalnim poskupljenjima i nestašicom onoga što poskupljuje. Dakle, naizmenično nema ulja, brašna, šećera, maslaca, lekova, kad se pojave mi svi srećni što toga uopšte ima, ko da pita koliko košta. O poskupljenjima onoga što ne nestaje da ne govorim, više i ne registrujemo, o komunalnim uslugama takodje.
Zatvaranje fabrika i otpuštanja su sasvim normalna stvar. Šminkanje, to jest, spinovanje stvarnosti još normalnija.
O neozbiljnosti ove vlasti koja još uvek nije shvatila da su oni naš servis a ne mi njihov da ne govorim, spominjem svaki čas.
I da ne detaljišem, za mene je samo ovo što sam navela dovoljan razlog da narod izadje na ulicu i da kaže – Dosta! Hajde lepo da se resetujemo pa sve od početka.
E, to u Srbiji neće da se desi.
Ili, malo sam ovih mesec dana uporedjivala društveno umrežene i offline sludjene ljude.
Offline ne znaju gde im je dupe a gde glava, ako primećujete takve ljude, društveno umreženi su neki viši, zadovoljniji i nezainteresovani soj ljudi koji sve one koji nešto traže ne mogu da razumeju i većinom su za to da one koji ’’neće’’ da rade treba zameniti onima koji čuče na biroima i koji bi radili i za duplo manje.
I kad počnem da razmišljam kako neko može da misli da je plata koja vredi manje od potrošačke korpe (gde je sve ostalo) može da kaže da su besni oni koji traže više dodjem do zaključka da to i ne treba da čudi. U poslednjoj predizbornoj kampanji, svi koji su pretendovali na bilo kakvu vrstu vlasti su narodu obećavali platu. I tako je plata, ono što je u ostatku sveta normalno – ko radi ima i platu – u Srbiji postala dostupna uz pomoć milosti vlasti. Nije važno kolika je nego je važno da uopšte postoji. Ko je ima, i onu od 12 000 koja ulazi u prosek, treba da bude srećan.
Već sam pominjala to da sam zaprepašćena time što Internet, društvene mreže i medju njima blogovi svakome daju mogućnost da kaže ono što misli, pohvali, pokudi, zatraži, upozori, jednostavno ’’digne glas’’. Dobila sam po nosu da treba da gledam od čega se živi i tako sam shvatila da sve ovo u Srbiji najviše služi tome da se neko samopromoviše i sekira kako ga je rangirao Google. Bilo kakvu akciju da neko pokrene biće podvrgnut analizi sem ako nije deo onih koji promovišu jedni druge i to vam je u blogo svetu isto kao sa zapošljavanjem na partijskoj osnovi. Dakle, da bi neko iz društvenog online polja uopšte obratio pažnju na ono što ste rekli prethodno morate da budete neko medju njima, nešto kao – ovo je hit koji je napravio Mladjan Dinkić a ne ovo je Mladjan Dinkić koji je napravio onaj hit.
Elem, umesto da se društveno umreženo odgovorno ponašamo, stvaraju se neka online ’’imena’’ što ne kažem da nije važno ali teško da će kao titula moći da se ostavi detetu u nasledstvo. Sve ostalo, što je offline – može i hoće.
’’I tako dan za danom, pred kockastim ekranom’’ , mnogi podržavaju Tunižane, Egipćane, Libijce, sve one koje je lako podržati jednim hashtagom. Za sve ostalo moraš prvo da budeš svestan pa da digneš dupe iz stolice pa da se angažuješ a Internet za to vreme neće da čeka.
Još nisam pročitala da je neko od blogera pomenuo poigravanje farmaceutskih kompanija sa lekovima za decu, neće ih biti sve dok ne budu koštali onoliko koliko proizvodjači misle da treba. Za to vreme, na pojedinim dečijim odeljenjima nemaju čime da leče decu.
Još nisam pročitala da je neko napisao da je vrlo česta vest – otvorena još jedna javna kuhinja – u stvari očajna vest, nenormalna za lajkovanje i da narodne kuhinje ne mogu da kompenzuju život koji je mnogima oduzet stavljanjem katanca na fabriku.
Potpuno društveno neodgovorno.
Da vam uporedim šta mislim od društveno umreženima vs online sludjenima – to vam je isto kao kad udjete u TC ’’Ušće’’, one koji sede tamo i pijuckaju toplu čokoladu dok njihova deca koju su poveli u ’’šetnju’’ sede ispred monitora i igraju igrice, mnogo briga što je u Srbiji otvorena još jedna narodna kuhinja. ’’Ušće’’ vam je slika lažne Srbije. Nadam se da će svi stanovnici lažne Srbije jednog trenutka shvatiti da im deca rastu i da sve ono što ne odrade oni čeka njihovu decu. Ili da će bar stvoriti toliko da njihova deca sutra mogu isto tako, U suprotnom, ta deca će se jednom hraniti u narodnim kuhinjama, kao i sva ona koja se hrane danas jer njihove roditelje nisu uspeli da vide.
I tako. U Hrvatskoj je nešto organizovano putem Facebooka.
Putem tog istog Facebooka, grupe „Uličnim protestima protiv mafije“, organizuju se ljudi koji će 21. marta u Crnoj Gori, u Podgorici, izaći da se pobune protiv sve lošijeg standarda, smanjenja plata, sporne privatizacije i opšteg posrtanja društva. Liči li vam ovo na nas?
Mi za bilo kakvo organizovanje i ono ’’Dosta’’ nemamo vremena jer žurimo u Evropu u koju ćemo stići gologuzi i gladni. Ako stignemo.
Dotle će krava komšiji garant da crkne. Mi je nemamo pa nemamo zbog čega ni da se sekiramo.
Na revoluciju naravno ne pozivam, ne pozivam vas ni da kažete svoje mišljenje o propadanju zemlje koju volite najviše na svetu, koja je najlepša na svetu, što bih kad niste ukapirali da se ne živi na razglednicama. Samo sam razmišljala čemu nama služe društveni mediji. 
’’Društveni mediji su postali ikona revolucije u čitavom svetu’’. Kod nas ne mogu da postanu slika mišljenja.
Mi si imamo političke ikone, estradne ikone, džet set ikone, to su vam oni što se ne zna ni koji su, ni odakle su, ni šta rade, ni čime nas zadužuju, ali imaju pare. Dosta nam je. A i umorni smo, brate.
A u vezi svega ovoga, pročitah noćas ovaj tekst. Pa se malo zainteresovah pa pronadjoh ovaj.
Neki delovi strašno liče. Vi procenite da li prvi na drugi ili obratno. Ali, ko sam ja da kažem da je Stanko Crnobrnja, ’’profesor i publicista u oblasti masovnih komunikacija’’ uzeo malo tudjeg teksta, onako od reči do reči. Ko se pa i bavi ovim stvarima da bi primetio.
Srbija ima najveću blog zajednicu u regionu. Pojma nemam koliko postova se dnevno objavi. Koliko god, u 90% nije rečeno ama baš ništa.
Toliko ništa koliko vi nećete ništa reći na sve ovo, kako već ništa ne kažete kad pomenem stanje u Srbiji.
„Kod nas ne mogu da postanu slika mišljenja.“ Naravno da ne mogu. Jednom davno nije bilo Interneta tj. vecina ovih koji ce procitati ovo sto si napisala, vecina ovih koji ce odusevljeno napisati „Tako je, Mahlat, neka si rekla. Hajde da menjamo nesto.“ a onda otici da promene font poslednjeg posta na svom blogu kako bi ostali mogli to da pohvale, nisu znali da ubodu dva slova na tastaturi a kamo li sta je to Internet(ovde zaista ne pricam o davnoj istoriji mada je za neke ljude vreme kada su se neki od nas entuzijasta kacili na Net preko BBS mreze davna istorija). Vecina te „scene“ o kojoj pricas jeste gomila beskicmenjaka koja zivi u nekoj drugoj dimenziji.
Pratim tako blogove, Tviter i onda izadjem napolje da proverim da se mozda nisam negde zaneo pa propustio da primetim kako je Srbija postala zemlja lagodnog zivota gde svi sedimo na „fensi“ mestima i pijuckamo pica dok sa svojim Tviter/FB/Blog prijateljima caskamo o teskoj situaciji u Libiji/Egiptu/Tunisu/Alziru(o kojima, uzgred, gotovo niko cije sam pisanije procitao pojma nema ali dobro, svi su postali preko noci strucni analiticari politike arapskih zemalja) ili o tome kako je Asanz nepravedno optudjen – dok o svemu, naravno tvitujemo – tvitovi povezani sa FB/MySpace i sve se to tako apdejtuje jer je, jebeno vazno, da svako pod kapom nebeskom sazna da smo mi tada i tada sa tim i tim sa Tvitera/FB na kafici u, recimo, „Uscu“. Jeste, vazno je za potencijalne obijace stanova i slicne ljude kojih ce biti sve vise i vise u Srbiji. Jer su ljudi ocajni. A ocajni ljudi rade ocajne stvari. Recimo, jako je korisna informacija gde se trenutno nas digitalni idiot nalazi – jer ako pise „Pijem kafu na Terazijama sa @idiot1 i @idiot2“ onda to znaci da je stan prazan(jer smo pre toga putem TL o njemu saznali gotovo sve sem broja gaca). Jako korisna informacija. Cek da zovnem Boleta i Peru da ponesu alat.
No, malo sam se zaneo. Ne kazem da je lose koristiti navedene tehnologije(mada sam smatram jako imbecilnim ponasanje po Tviteru koje primecujem) vec je ponasanje te „scene“ koju si navela nerealno. Postoji poprilican broj ljudi koje srecem svakog dana i koji zive u nekoj drugoj dimenziji. Da, novac tj. visak istog je odlican kljuc za razne virtuelne svetove. Ali ovo je Srbija i ovde je stvarnost drugacija. Sada valjda, draga Mahlat, shvatas zasto dragi nam poglavari drzave pricaju o nekoj drugoj realnosti koju mi ne vidimo(a od koje ti dobijas deciji fras u postovima ovde) – za njih ona postoji kao sto je „Usce“ realnost tih raznih „Seks i grad“ kokosaka koje se tamo setkaju sa svojim nakotom.
I bojim se da su tvoje konstatacije vrlo na mestu i jezivo realne. Socijalne mreze su posluzile samo „navijacima“ da se lepo organizuju i eto, uskoro, postanu politicki faktor – valjda su zakljucili da je bolje oformiti NSDP pa onda SS nego obrnuto. Pametni momci. Aplaudiram. Sto se ostalih tice – cek da tvitnu sa kim su sa svoje TL na zurci i kako su mnogo „looodi“ ili da lupe nesto pseudo-obsceno jer je lakse biti opasan i „perverzan“ preko online medija – u stvarnosti… heh…
A sto se sindroma „Usca“ tice…panem et circenses, draga moja, panem et circenses. Doduse, kada malo bolje razmislim, sve sto si navela o stanju u zemlji i ponasanju ljudi jeste panem et circenses. Ili mozda bolje ono: „Rat je mir, Sloboda je ropstvo. Neznanje je moc.“.? Da, svakako je to jos bolje.
Danas sam baš nešto pisao o šminkanju Srbije (ako će ti biti lakše – a neće). A što se Ušća tiče mislim da treba da organizujemo ekskurzije za sirotnju iz unutrašnjosti. Naravno – razgledanje samo u pratnji stručnog vodiča, i prethodno da im se oduzmu svi oštri ili potencijalno opasni predmeti. Da narod vidi lepšu budućnost svojim očima.
Ali da se ne lažemo. Svu tu robu neko kupuje. I nešto ne vidjam više Zastavina vozila, bar ne u krugu dvojke. Nije nama baš ni tako loše? Uži centar Beograda bi mogao već da udje u EU, a ostatak Srbije?
Može da se pripoju Kosovu…