Da li sam ja emancipovana ili zatucana

Upalo mi je u oči kako se emancipacija uglavnom vezuje za kuću, van kuće ona izgleda nije problem.

Retko koja žena se žali da je prinuđena na neke nedopustive stvari u društvu, ali se mnogo njih žali na peglu, varjaču, usisivač i muža.

Da vam prvo postavim jedno pitanje pa dok ovo čitate do kraja nekako razmišljajte i o tome. Prvo, emancipacija se ne vezuje samo za žene, teško da žena može biti emancipovana u društvu koje to nije, odnosno, nema ženske emancipacije dok se ne emancipuju i muškarci, evo pitanja:

nekada su na šalterima radile isključivo žene, do pre nekoliko godina. Ja se zaista ne sećam da sam nekada, u banci, domu zdravlja, i mnogim drugim mestima videla muškarce na šalterima. Sada ih ima. Znači, emancipacija je stigla u banke. Ali nije stigla u supermarkete i sve one male prodavnice u kojima kupujemo. Jeste li videli negde muškarca da radi na kasi? Ako jeste povlačim pitanje. Muškarce isto tako nećete videti da izdaju hranu u narodnim kuhinjama, da dele hranu bolesnicima u bolnicama… Ženu koja radi na benzinskoj pumpi, vozi kamion ili radi kao odžačar ćete retko videti, čim se pojavi svi pišu o tome kao da je osvojila Himalaje a da se nije zadihala.

Nemate posao. Baš biste volele da vam neko ponudi da radite u banci na šalteru, gospodski je. Ali, da li biste zarađivale tako što biste prale šoferšajbne na nekoj benzinskoj pumpi? A? Ima žena koje bi, mi fine s Interneta ne bismo, mi smo emancipovane samo za fine poslove.

Ova žena ovde, to jest ja, se rodila u vrlo, vrlo situiranoj porodici. Imala od ptice mleko. U njenoj kući se emancipacija nije pominjala a otac joj je stalno govorio – ako hoćeš da imaš moraš da se pomučiš. Od malena su je učili da radi a ne da se uda, kuva, pere i pegla. Ova žena ovde je prvi novac zaradila kao petnaestogodišnja devojčica perući šoferšajbne na jednoj benzinskoj pumpi. S tim parama otišla petnest dana da obilazi Istanbul usred zime, kad mnogi nisu znali ni gde se nalazi.

Sa dvadeset godina je celo jedno leto čistila jedan parking za malo bogatiju gospodu, znate ono kad gospodin čovek otvori vrata i prospe pepeljaru ispod automobila… Posle toga išla na jedno prekomorsko putovanje.

Opet, celog jednog leta radila u jednom bogznakako poznatom hotelu u bivšoj zemlji kao krupije, sa sve belom košuljicom i leptir mašnom. Sve dok je to radila pratio je glas da je kurva. A i posle.

I tako, radeći sve i svašta u dvadeset petoj postala samohrana mama.

E, o tome hoću da vam pričam.

Devetnaest godina, sve dok se nisam udala za ljubimca ja sam živela kao emancipovana žena. Valjda. Radila, kuvala, prala, čuvala dete, vaspitavala dete, mađioničarskim trikovima stvarala čuda, teglila, popravljala, budila se noću, bila neispavana, prespajala žice, pokušavala da postavim dijagnozu crknutim aparatima, krečila, sve ono što kao nije ženski posao. I nisam mislila da nešto nije ženski a nisam ni kukala kako sam obespravljeno biće u svetu muškaraca jer nisam imala nijednog u kući na koga bih mogla da kukam.

Za to vreme su sve moje drugarice kukale zbog toga što moraju da rade to isto. I pride što on ne zarađuje koliko su one zamislile, mnogima od njih nije palo na pamet da nešto rade, mnoge su se razvele i danas žive od alimentacije bivših muževa, i dalje im ne pada na pamet da rade, ali i dalje kukaju na bivše. Ljubav bivšeg muža prema zajedničkoj deci je po nekim ženama direktno proporcionalna parama koje on daje.

I sve vreme su mi govorile kako sam najpametnija na svetu, pojma nisu imale koliko sam se u pojedinim trenucima mučila da bismo moje dete i ja imali, jednostavno ih nije interesovalo.

Vremenom sam ukapirala da mnoge od njih kukaju samo zbog toga što je to normalno, imaju na koga.

Vremenom sam, o tome sam već pisala, ukapirala da su varjača, usisivač, pegla, obaveze prema deci, najveća prepreka ka ženskoj emancipaciji. Izvin’te, to veze nema.

Bacite varjače i videćete da se ništa neće promeniti. Potpuno je nevažno ko u kući drži varjaču.

Nego, udadoh se i postadoh ovca, a nisam ni osetila.

Elem,  ja sam ustajala pre ljubimca, da mu spremim doručak, da popijemo kafu i da ga poljubim pre nego što ode. Skakala kad god se on uhvati za neku čašu da je opere. Iz čiste ljubavi. Sve dok mi on jednog dana nije održao predavanje da sam kompletna budala i da mu nije jasno zašto ustajem kao vampir kad ne moram, i da u tome ne vidi baš neku ljubav.

To bilo posle par meseci braka, jedva sam ukapirala šta govori, ja sam to radila uvek za svoje dete, šta sad fali…

Ali… posle pet godina braka, ja posle ručka izvrnem sve četiri u vis dok se moj muž bakće rasklanjanjem sudova. Nikada nisam ribala kupatilo posle njegovog tuširanja. Nikada ne mislim da li nam nedostaje prašak, toalet papir, šampon. Kad se vratim sa puta kuću zatičem normalnom, kao da sam bila tu. Nikada nisam iznela smeće iz kuće. I sve tako neke stvari od kojih je ženama muka.

Nisam ja tome učila svog muža, stigao mi je kao „gotov proizvod“. Dakle, neko ga je emancipovao vaspitavajući ga. Ako imate muževe koji misle da su svi kućni poslovi vaši, a uglavnom ih tome uče, objasnite im, kao maloj deci, da nisu.

Ako ste, drage moje, nezaposleno biće, ne vidim ni jedan razlog da kukate kako on kad dođe sa posla ne radi ništa. Šta ste vi radile dok on nije bio tu?

Ali, ako on trčka oko vas, pomaže vam u kućnim poslovima, ne morate da kuvate svakodnevno, a morate:

da volite njegove prijatelje

da se odreknete najbolje drugarice jer se njemu ne sviđa

da slušate kako samo treba da vaspitavate decu a ni to ne umete

morate da ga pitate da izađete sa drugaricom na kafu

žurite kući jer će on misliti da ste se previše zadržale

razmišljate šta će on reči u vezi vaše najnovije a malo kraće suknje

farbate se u boju koju on voli

pitate da vi uzmete auto

živite sa njim a sve se vodi na njega, kuća, vikendica, automobil

drhtite ako obgrebete auto

plašite decu da će videti svog boga kad dođe tata

s mukom radite mali milion sitnica koje ne volite ali koje voli on

pristajete da igrate lutriju sa svojim plodnim danima jer on ne voli kondom

zbog toga imate abortuse

slušate kako je on bio jedina budala koja je mogla vama da se oženi

i još mnogo drugih stvari…

nepravedno optužujete varjaču.

Ako živite u nepodnošljivom braku koji može biti nepodnošljiv iz mnogo razloga, makar samo zbog toga što je svaki oblik ljubavi umro a što se ne smatra razlogom, pa slušate:

da su svi isti

da ne mislite da negde ima bolje

da mislite šta će reći svet

da vodite računa da ne pukne bruka

da razmislite šta ćete sa decom

kako ćete živeti…

trpite torturu zatucanog društva.

Ako dok vozite vidite u drugim automobilima podrugljive pogleda, ili vaš suprug pored vas prokomentariše na pogrešno skretanje da je znao da je u kolima žena, a ćutite;

Ako ste od onih koje nemaju poverenja u ženu ginekologa, ženu hirurga, zubara, sudiju;

Ako ste od onih koje se na poslu došaptavaju zašto je neka koleginica nadrndana, mora da je odavno niko nije dobro…;

Vi ste proizvod viševekovnih predrasuda, razmislite o tome pre nego što zatražite da drugi ne robuju predrasudama.

I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.

Ako ste stigli do kraja ovog posta.

Vi ste emancipovane ako ste slobodno biće u svakom pogledu koje svojom voljom živi sa nekim a ne pored nekoga. Onda vam varjača neće teško pasti.

Nota bene (nažalost, zbog onih koji čitaju bez razumevanja): nisam mislila ni na koga konkretno, ovo su česte pojave, ne osuđujem one koje žive morajući i takotrebajući, to je ponekad duboko ukorenjeno, skoro pa genska greška, ja samo mislim da ne postoji nijedna stvar na svetu koja ne može. Ali to ne može pasti sa neba. Mora se pomučiti, razmisliti, ponekad rizikovati. I biti hrabar.

Nego, šta rekoste – zatucana sam ili emancipovana?

Ni jedno ni drugo. Nisam tako vaspitana, ako razumete.