eS – eF – eR – Jot

U susret rodjendanu mrtve zemlje.

Kad je pre nekoliko godina izašao Lekiskon YU mitologije i kad sam ga ugledala u knjižari, samo sam vrisnula, otvorila i prvo što sam pročitala bilo je:

Fića
Prevozono sredstvo s točkovima, velikodušnije ’’automobil’’. Iako predvidjen za prevoz omanjih putnika na kratkim relacijama, fićom su čitave familije (sa koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput) putovale u posetu rodjacima na drugi kraj zemlje. Kupovina F. je šezdesetih godina bio dogadjaj ravan rodjenju ili smrtnom slučaju u porodici. Inicijacija novog F. vršila se tako što bi vlasnik ukrcao neverovatnu količinu oduševljene susedske dece i provozao ih po kraju. Zatim bi pristupio sledećem obredu: 1. ritualno pranje; 2. pažljivo nameštanje nalepnice ’’YU’’; 3. ukrašavanje enterijera minijaturnim kopačkama ili bokserskim rukavicama. U medjuvremenu bi drugarica sašila zaštitnu ceradu, na kojoj bi vlasnik štriclom izvukao registarski broj sa obe strane, napred i nazad i – za svaki slučaj – na krovu. I taman kada su vozači fiča zaključili da su postigli sve što su mogli i da je život lep, pojavljuje se Zastava 1300. Vlasnici ovih drumskih zveri su, kao dodatnu pakost, uveli presvlake za sedišta (za fiću ih niko nije pravio). Najcenjenije su bile one od veštačkog krzna, na šta su vozači fiče jedino mogli da odgovore dlakavom presvlakom za volan. Posebnu zavist izazivala je prostrana platfroma iza zadnjih sedišta Zastave 1300 (kod fiće je nema) na koju su komotno mogla da se smeste bar dva ukrasna jastučića (FK Partizan) i pas koji klima glavom. Pokušaj vozača fiće da se ovo niveliše dodatnim nalepnicama (tigrovi koji se sudaraju glavama uz poruku ’’Pazi!’’), ugradnjom dugačkih plastičnih antena i unutrašnjim Panoramic retrovizorima, nisu uspeli.
Ipak vozači su do kraja branili svoj integritet, pa makar i fića stradao: urbane legende zabeležile su slučaj penzionisanog zastavnika sa Novog Beograda koje je, sa prozora, iz ručnog bacača razneo starijeg maloletnika kad je ovaj pokušao da mu mazne brisače.
(Dejan Novičić – Lesikon YU mitologije, strana 137)

Odmah kupila, normalno. I kupujem godinama nekim ljudima za rodjendane.

Iz ove perspektive Fića = SFRJ, za one koji imaju mašte.

A SFRJ….

Je rodjena u Jajcu, kako piše u Leksikonu, ‘’gradu ispred čijeg imena nikada nije stajao prefiks Titovo, u prepodnevnim časovima 29. novembra, 1943. godine. Na mestu gde je nekada stajala bista Josipa Broza sada se nalazi ukrasni venac sa vezom – Mladenci, sretno!’’ (strana 169)

Bila je nesvrstana al’ zavisna. Činilo je šest republika i dve autonomne pokrajine.

Rasla je od bratstva, jedinstva i kredita.

Stanovništvo su činili pioniri, radnici, seljaci i poštena inteligencija.

Pioniri, radnici i seljaci pevali iste pesme, poštena inteligencija samo otvarala usta.

Imala želju da bude veća nego što jeste pa su radnici i seljaci sa istoka uzvikivali ’’Trst je naš’’ a pojma nisu imali ni gde je ni čiji je.

U toku svog plodonosnog života ponosno je usviknula nekoliko puta istorijsko ’’NE’’, što istoku, što zapadu.

Živela kao da će uvek biti mir i kao da će sutra biti rat. Jednim okom spavala a drugim bila budna.

1990. godine počela da poboljeva i posle dve godine bolesti je konačno umrla.

Na rukama naroda i narodnosti.

Tačno mesto i vreme smrti nisu poznati

Nek’ smo joj laki…

Ko nema Leksikon YU mitologije neka ne računa da bilo šta zna o bivšoj nam zajedničkoj zemlji, šta god da piše u istorijskim čitankama.

Slika preuzeta sa www.delfi.rs