Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Zašto mi je blog najbolja drugarica
Zato što najbolju drugaricu više nemam. Kako se to desilo stvarno nemam pojma, ali evo, jutros sam sama, poželeh da pričam sa nekim dok pijem kafu i nisam mogla da se odlučim. Nije da ne želim da ih čujem ali znam šta ću da čujem i onda zaključim da mi je najbolje da ne zovem nikoga.
Ubiće me prosto proširene ženske priče.
Šta radiš?
Ništa, razmišljam šta da kuvam. Šta ti kuvaš ovih dana?
E, neću vala da ti kažem!
Šta radiš?
Ništa, ženo, ubih se perući, peglajući…
Jes’, vala, strašni su ti kućni poslovi al’ pošto ih ja ne pominjem meni se rade sami.
Šta radiš?
Ništa, ne mogu da sastavim kraj sa krajem.
Šta radiš?
Ništa, onaj moj, ona moja deca, ono, ovo…
Niko, bre, nema normalan život! Onaj najnormalniji sastavljen od običnih svakodnevnih stvari, sve neke antičke tragedije sa padanjem u nesvest pored šporeta ili daske za peglanje i samrtnim ropcem kad pogledaju u novčanik.
Šta radiš ti?
Ja, jadna ne smem ni da kažem. Odmah me proglase ludom i napomenu da sutra niko hvala neće da mi kaže. Nešto razmišljam, šta god da mi moji potraže treba da kažem – Nema! Nećete sutra hvala da mi kažete, ko vas šiša! Snalazite se sami. I onda da sednem i da oplakujem sebe. Ako uspem da utvrdim zašto treba sebe da žalim.
Juče sam ustala, popila kafu, napisala post, spremila ljubimcu doručak, u prevozu čitala knjigu, usput probudila ljubimca. Odradila po gradu šta je trebalo. Ponovo u prevozu čitala knjigu. Ušla u kuću, presvukla se, otišla po sve ono što ljubimac nije mogao da kupi jer je napolju strašno vrućina. Vratila se. Ispekla papriku, napravila kore i fil za tortu. Otišla da kupim sve ono što ne može da se kupi na pijaci. Ušla u kuću. Setila se da ljubimica na Krfu cvili bez kredita a da sam ja som koji je zaboravio da joj ga uplati. Izašla ponovo. Vratila se. Završila tortu, usisala svako ćoše u kući. Tetošila ljubimca da neće da umre od vrućine do ponedeljka kad stiže majstor da vidi od čega nam umire klima. Oko jedan sat noćas sam zaključila da san nema nameru da dodje i u’vatila se za čašu. I kad sam osetila da onaj alkohol deluje na mene ubacih se u frku da l’ da legnem il’ probudim ljubimca i arlauknem – Je li ti, gde je hvala?! Je l’ ima ovde neki orden za mene il’ nema?! Zašta ja ginem?!
I jutros sam trebala nekoga da pozovem i da referišem ovo, sve ovim redom. Idi, bre!
Ili da u najboljem slučaju ispričam, sa uvodom da to ne sme da ide dalje, kako varam muža sa nekim u 38 poza i 16 brzina, sve onako kako sa njim nisam nikad.
I da cvilim kako me majka rodila blesavu a drugi me takvom održavaju.
I da zaključim da ništa nemam od života.
Ne mogu.
I neću da slušam.
Zato mi je blog najbolja drugarica.
I meni blog najbolja drugarica i to vec poduze,lol… Al posle moje zene 😛
Ja imam najbolju drugaricu, ali ne volim ujutro da pricam, ni sa sobom, ni predsobljem…cutim, pijem, pusim…a te price preskacemo kao visak informacija…
a ova tvoja, ovde, nije losa, trpi te, cuti, smesi ti se…ma idi bre 🙂
Tako i mi izgubismo neke/ad drage prijatelje. 🙁
Ne mogu bre celog zivota da slusam kuknjavu, a meni cvetaju ruze. Smorise do zla boga, ubise me u sve pojmove, posle kafe s njima tri dana mi muka. Jebes ti to druzenje. A grize me savest. Glupa sam pa to ti je. 😕
Od kad se druzim sa blogom uz jutarnju onu prvu citam samo blogo-price… 🙂
Ma, necu vise ni ja da slusam kojekakve muke, dosta mi mojih…hiihi, i tako ostadoh na jednoj ali vrednoj… 🙂
Mahlat sve je to istina. 😉
Da li si još pri pomisli da ne bi htela da budeš ljubimac, nego žensko 😀
I svima ćeš da se nasmešiš i sve da preguraš i kada opet ostaneš sama sa sobom sjebeš se i pitaš da li imaš snage i dalje da guraš . . . a samo jedan osmeh i poljubac su dovoljni da ti daju nadljudsku snagu da pomeriš planetu . . . sve znam . . .
Ihahaj koliko je vremena proslo kada sam skoro sve drugarice „pometala“ zbog cvilke i kukumavke; i zbog pekmeza; i zbog dece; i zbog njihovih ljubimaca, tetaka, ujni, strini, sefova…ajvara, pijace…saveta, njihove brige da ih JA ne izbrukam…i neizbrojivo mnogo utupljujucih stvari. Ni blog mi vise nije najbolja drugarica. Jebem li ga zasto? Ostade po neki drugar, moja dusa /mislim na mog ljubimca u retkim trenucima kada nemam zelju da ga udavim/, kafana, papir i obican plajvaz. Malo li je?
Evo, da ti dodelim nagradu:
http://www4.slikomat.com/09/0718/99z-prispa.gif
Ma kakvo hvala, zaboga! Sve sto radim, radim zato sto zelim a ne zato da mi se neko zahvaljuje! I te zenske price, bla, bla, ma dobro, to sve iz kurtoazije odslušam, ali da ih ima, ima ih. Sestro slatka, kako sam danas crkla…, pa boli mene sto si crkla, htela si, ne? Ma ovde, u blogovima „zivi“ samo fini svet, po mojoj meri!
I zato se najlepše druzim ovde! A sta bi sa tortom? Ima li povoda za peći tortu po ovoj vrućinštini i „da li ti je neko rekao hvala sto si se trudila bez klime da je opečeš“ ? 🙄
Treba da raspises konkurs za najbolju drugaricu. Ima da ti se prijavi buljuk muskih! 8) 😆
Sta danas kuvas ? 😛
a jel’ torta bila nekim specijalnim povodom?
Ma koji blog bre, nezahvalnik jedan: neće da me časti pivom. Čak ni da mi kaže EVE TI GA BRE ČAŠA ‘LADNE VODE 🙄
E ja imam najbolju drugaricu! I to je mladja od mene… khm, cek da prebrojim… 26 godina!!!! I divno se slazemo! Ali se ipak nekad vratim i prvoj ljubavi, blogu!