Goli otok više ne postoji

Pre više od pola veka, taman što se završio onaj rat, u tadašnjoj Jugoslaviji, izgradjenoj na crvenoj krvci naroda i narodnosti pa klepanoj da svima bude potaman, postojao je jedan radio aparat na četrdeset devet stanovnika.

Zamislite sad, sedi usred Srbije, Milisav, zapalio cigar duvana, pokušava da bude ’’nov’’ čovek primeren novonastalim okolnostima i razmišlja kako je neko mogao da mu uzme dedovinu kad je njegova, gde da sakrije poslednje svinjče od oslobodioca i kako da prehrani decu u uslovima – nema odmora dok traje obnova –  al’ ne sme glasno da kaže, i sluša radio.

Radio spiker priča: Drugovi pioniri, radnici, seljaci i poštena inteligencijo, danas je drug Tito rekao istorijsko ’’ne’’ drugu Staljinu. Milisav pljucne onaj duvan što mu je upao u usta, pomisli – jeb’o ga Staljin, al’ opet ne sme da kaže i  nastavi da sluša.

Onda se začuje, da ne bude da spiker laže, autentični frljavi glas najvećeg sina svih naroda sa jugoslovenskih prostora, pa ko ga razumeo, razumeo ga. Ko nije, ne sme da prizna.

‘’Nas danas napadaju što smo primili ovu američku pšenicu. A ja tvrdim da je ona bolja od one sovjetske koju uopšte nismo dobili.’’

Milisav, ugasi cigar, osvrne se da slučajno nije tu OZNA jer ona sve dozna, prekrsti se i pomisli – Bože spasi nas od ludaka. Priseti se da je politika kurva i da nikad neće da bude poštena, al’ se zakune da on kurva neće da bude, izuje opanke, legne pored već mrtvosane Milanke, mune je u rebra i kaže joj:

Slušaj, ako te neko sutra pita šta su javili, kaži – onaj Zagorac rek’o Staljinu istorijsko ‘’ne’’, sovjetska pšenica je crvljiva, američka je dobra. Milanka, onako u polusnu, skoči, napipa Milisava u mraku i priupita – Čekaj, bre, šta fali sovjetskoj pšenici, kako crvljiva kad je nismo ni videli?!

Milisav popizdi, ustane, natakne opanke, ponovo zavije cigar duvana, pripali i objasni Milanki ono da je politika kurva.

Ujutru stavi motiku na rame, krene na njivu u deseti atar i ko god ga pita šta su javili on referiše – američka pšenica je bolja od sovjetske koju nismo dobili. Drugovi seljaci ga belo pogledaju, dignu obrvu, zauste – Ček, bre… – isto kao Milanka, al’ Milisav ne filuje pošto on nije popio sopstveni mozak a neće ni tudj i kaže – Jebe mi se! Tako rek’o! Idite pa pitajte njega.

Ko je pitao išao na Goli otok da revidira stav. Ko nije, nego je kao Milisav ukapirao da je politika kurva, sedeo kući i čekao nov izveštaj o pšenici. I krstio se iako je bilo zabranjeno. Ne zna se ko je bio blesaviji, al’ tak’a tura bila. Ja sve mislim bilo lakše onima koji su ukapirali.

E, onda umro Tito, svako uzeo svoje, malo smo se klali i stigla demokratija. To vam je ono kad ukinu smrtnu kaznu i kažu vam – evo vam demokratija, al’ sve ostalo nema.

Danas imamo jedan i po televizor po glavi stanovnika, tri do četiri mobilna telefona, svako svoje slušalice, internet veze, šta ‘oćeš, prikačeni smo na vesti kao  na aparate za održavanje u životu.

I svi čujemo isto. Na primer:

Dinkića da je lagao;

Djilasa da mu treba još jedan mandat;

Mrkonjića da će do 2020 da bude izgradjeno 170 kilometara puta;

Djelića da imamo veće plate nego Rumuni i da ne kukamo;

Jelenu Trivan da jesu grešili al’ da im damo prostora da ukapiraju gde su grešili pošto nisu imali vremena;

da će legalizacija moći da se uradi sa popustom od 95%;

da Vlada štete od poplave sanira tanga gaćama;

Slobodana Milosavljevića da je 101. mesto na listi ekonomskih sloboda isto kao prvo;

da smo prošle godine uvezli 25 tona jabuka i 600 tona šargarepe;

da vanrednih izbora neće biti nego po Ustavu, kako je Bog rek’o;

itd…

‘Oće neko da pita?

Mislim, ako svi čujemo isto, hoćemo li i dalje da čekamo da nam objasne da neko nije mislio ono što je rekao pa da doživimo da bude baš onako kako je rekao, to jest, da bude ništa.

Nije lepo da se baš svi kurvamo.

Dodje glave.

Ja nisam Milisav al’  sve vam rekoh kako su oni rekli. I nisam mudra kao Milisav, samo znam da je politika kurva.

A Goli otok više ne postoji. U onom smislu.

Pročitamo povremeno kako se pojedini podsmevaju svojim roditeljima, socijalističkim kulacima.

Ej!

Zamislite kako će se nama podsmevati, nama, demokratskim kulacima…