I moj muž voli roze boju a nije ni gej ni peder

Pročitam jutros tekst o osobi koja je rođena kao žensko, dakle sa ženskim polnim odlikama, ali u telu muškarca, dešava se, znate, i mada meni nije baš najjasnije kako se tako nešto desi, ako nauka kaže da može, prihvatam da može i nemam predrasude vezane za takve stvari.

Ono što me bocnulo u tom tekstu je „Kao dete ga nisu zanimale „ženske“ stvari, Nije voleo roze boju, uvek se opredeljivao za one neutralne… za igru je gotovo uvek birao muško društvo.“ Od svih muka, ta roze boja mu bila najveća, dobro, možda i nije, ali novinar ko novinar, pretpostavlja. Ne reče da li su ga kao malog, to jest malu, zvali Ženski Petko što se neminovno desi kad si dete a biraš društvo suprotnog pola i igre koje nisu određene za tvoj pol, dakle imamo puno tih Ženski i Muški Petko, čim neko posumnja da nešto nije u redu.

I tako se mislima jutros vraćam u prošlost, moj otac dođe s puta, meni donese kolica za lutku a mom bratu avion na baterije koji se kačio za luster i leteo u krug, umalo oči nismo povadili oko tog aviona, muška igračka a meni se svidela, ’ebo kolica za lutku, imala sam kolekciju.

Pa se setim kako, kad sam bila trudna, nikako nisam želela da znam kog je pola beba u mom stomaku i kako su me kritikovali – Eto, umesto da si pristala da ti kažu, pa da se pripremiš, ovako ne znaš da li sobu da krečiš u roze ili u plavo. Kad sam se porodila, kupovala sam uglavnom žuto, iz inata, i mislila sam da te boje služe samo da se mlada mama ne bi smarala da odgovara na pitanja da li je bata ili seka, i poznatih i nepoznatih, naročito nepoznatih, ono kad ti prepreče put i kažu – Buci, buci, jel ovo bata ili seka? Ovako uroziš ili uplaviš bebu i mirna ti glava.

U to doba, znate, kad ih uplave ili uroze, počnu da ih ustrojavaju – dete treba da je obučeno tako, da se igra sa tim igračkama, dečaci da šutiraju loptu a devojčice da prave sarme od blata, ionako će ih celog života praviti, svako da se druži sa svojim polom, jer čim počnu da se mešaju može d’ ispadne neko sranje, obaška što mogu da zastrane još dok su tako mali.

Mora da je strašno biti rođen telu muškarca s polnim odlikama žene i obrnuto, ali ne vidim da isto toliko nije strašno da nemaš problem sa polnim identitetom ali da neprekidno imaš problem da te pljeskaju po ustima, ušima i nogama, kad god se dohvatiš nečega za šta je društvo odredilo da nije za tvoj pol i rod. I naravno, bez obzira na borbu za rodnu pa i polnu ravnopravnost, i dalje, u celom svetu imamo ta nepisana pravila koja ili moraš da poštuješ, ili ima na grbači da nosiš neku karakteristiku.

Vezano za to, ako vas je interesovalo zašto bebe odmah upakuju u određenu boju, a niste imali koga da pitate, evo odgovora:

Po jednoj teoriji koja je prilično bezazlena, roze boja je odabrana za devojčice jer su one nežne, rođene iz latica ruža. Po jednoj drugoj, prilično opasnoj – roze boja je simbol menstruacije koja je karakeristična samo za žene i sa kojom će se žene akati veći deo svog života, kao i sa plodnošću. Naravno, za ovo nije karakteristična roze boja nego crvena, ali bilo bi zaista krajnje blesavo da malu bebu upakujete u crvenu, vrišteću boju, kao samog đavola, pa je roze samo ublažena varijanta.

Plava boja je odabrana za mušku decu, pazi ovamo, jer asocira na nebo, roditi se kao muško je božanski dar, onog trenutka kad se rodi, dečak je bliže bogu nego što jedna devojčica ikada mođe biti. Obaška što je plava „plemenita boja“ i kao takva može pripasti samo muškarcu.

Ako vam još uvek nije jasno, dodeljivanje boje bebama je jedan od najtvrđih, zacementiranih stereotipa vezanih za rodne i polne razlike, koje nameću deci dok još nisu ni svesna da postoje rod i pol.

Mora da ste mislili da je tako od početka sveta i veka, ali nije. Nekada su bebe oblačili samo u belo, nisu postojale mašine za pranje veša, ni Ace, ni Venish, ni ništa slično, bebe su bile sklone tome da se prljaju, sa belog je najlakše bilo skinuti fleke, čak i onda kad su veš prali bijući reku, dok ne popizde i pralja i veš i reka. Na dvorovima su, u ono vreme kad su državama vladali kraljevi, i žensku i mušku decu oblačili u identične boje, roze, žute ljubičaste, u svilu i kadifu, a za te materijale su karakteristične baš te boje.

I onda je osvanuo 19. vek. I došlo je do industrijske revolucije. I industrijski mozgovi su počeli ubrzano da rade – bokte, kako da ih navučemo da troše.

Vekovima i vekovima, bebe su bile bebe, nevine, nepokvarene, i neko se dosetio da tu i nema nekih para. Odnosno, dosetio se da je to baš pederski, da ne možeš da drndaš malo dete da je Muški Petko, ili Ženski Petko, ako su svi obučeni u belo.

I to je tako tinjalo, tinjalo, stidljivo se belo bojilo u roze ili plavo, sve do sredine pedesetih godina prošlog veka. Tada je definitivno roze boja feminizirana a plava mačoizirana. E, onda se, baš u to vreme pojavila i Barbi, ona dugonoga plavuša što neviđeno voli roze boju i čiji konj bele boje ima roze rep, jelte, pa je polako sve za žene postajalo roze, do automobila. I tako su počeli, od kako se rode, devojčice da terorišu da moraju da vole roze boju, da im je i sam mozak roze boje – think pink, more da sutra i šerpe treba da im budu roze boje. Sve je, naravno, kulminiralo sa razvojem prenatalne dijagnostike, ono kad legnete na sto, ultrazvuk kaže – devojčica, vi ko sumanuti počnete da mislite u roze boji, ili dečak, kad počnete da mislite u plavoj. I sad, ako ste prvo rodili devojčicu, a posle dve godine dečaka, a sve vam u roze boji, možete da se slikate, da ne pričam da bi okolo govorili da gajite malog pedera, muško pa obučeno u roze!

Dakle, braćo i sestre, boje veze nemaju ni sa polom ni sa rodom, sve vam je to samo marketing. Zajebancija potrošačkog društva i razlog za etiketiranje, kakvo god.

I da, moj muž voli roze boju a, kako rekoh, nije ni gej ni peder, mislim, okreće se ka ženskom polu i karakterno je ok čovek. Kupuje čak i roze upaljače, voli, bre čovek.

Ja nemam ništa roze, ama baš ništa, sem po neki cvetić na tunikama, ali to u moru cveća svih boja. A nisam muško.