Home / Politika je kurva / Tiši od tišine

Tiši od tišine

UntitledPre dvadeset godina, ne sećam se tačno datuma, početkom avgusta, bilo je isto ovako nesnosno toplo, moja ćerka, majka i ja šetale smo tog popodneva i na parkingu ispred mesne zajednice, u naselju u kome smo živele, naletimo na autobus pun izbeglica. Sa njima je bila volonterka iz Crvenog krsta, prijateljica moje mame, i saznamo da su to ljudi koji su stigli iz Hrvatske.

Možete li? – pitala nas je. Možemo, odgovorimo i povedemo jednu četvoročlanu porodicu kod nas kući, da se istuširaju, okrepe i dođu k sebi. Otac, majka i dve devojčice, od dve i sedam godina.

U našoj kući, dok smo kasnije sedeli i pili kafu, svi četvoro su bili tiši od tišine, čak i ona dvogodišnja devojčica koja nije mrdala iz maminog krila, čak je ni igračke nisu zanimale.

Pogledi u prazno.

Nju su komšije u toku noći pozvale i rekle da mora da beži. Pokupila je samo tašnu sa već spremljenim dokumentima i nešto malo zlata koja je imala, decu i popela se u nečiji traktor. Na tom traktoru je tašna sa njenim identitetom i to malo zvaničnih dragocenosti koje su se mogle unovčiti, ostala kad su morali da siđu i beže kroz neke kukuruze. „Ko da misli na tašnu, vučeš decu“. Bila je izgrebana i bosa kad smo je doveli kod nas.

On je bio na nekoj liniji fronta, mesecima, sa puškom bez i jednog jedinog metka, tako je rekao –  „Bio sam samo figura tamo, živo meso“, sa pretnjom iznad glave da će biti streljan ako napusti liniju. Isto su tako došli, rekli mu da skine uniformu i beži. Kad smo ga dovele kod nas bio je u šortsu, beloj atlet majici i nekim plastičnim papučama.

Pre svega toga, imali su dogovor, ako se tako nešto desi, da se oboje, gde god da se nađu, jave rođacima koji žive u Americi kako bi preko njih uspostavili kontakt. Oboje nikada u Srbiji nisu ni bili. Ona je stigla do Kragujevca, on do Kosova, a onda su, kada su se javili rođacima i uspeli da se spoje.

Ni ona ni on, kroz porodične istorije nisu imali nikoga ko je rođen u Srbiji, ako neko i jeste, taj trag se izgubio kroz godine. Ni ona ni on nikada pre toga nisu bili u Srbiji, oni su se samo, vođeni porodičnim nasleđima izjašnjavali kao Srbi.

Smestili su ih u prihvatni centar kojim su proglasili onu mesnu zajednicu, jednu ogromnu prostoriju veličine sale za fizičko vaspitanje i odatle su dolazili kod nas da se okupaju, pogledaju vesti, pojedu nešto što nije iz kazana, ali smo uvek morali da odemo da ih pozovemo. I uvek su bili tiši od tišine.

Onda je on našao posao u jednom servisu za pranje kola, našli su neku sobicu i otišli iz prihvatnog centra.

On je povremeno svraćao kod nas i jednom je rekao da je pod pretnjom zatvora dobio nalog da se priključi jednoj paravojnoj jedinici. Javio se kad se vratio i taj čovek više nije bio onaj koga smo viđali pre toga, bio je još uvek tiši od tišine, ali izgubljenog, praznog pogleda. Počeo je da odlazi kod neuropsihijatra i jednom nam je rekao – Šta god da se desilo, tu smo gde jesmo, imam decu, ja moram da idem dalje, moram da živim, moram da prihvatim ovo mesto, moram ono da zaboravim. Imao sam, nemam. Imaću.

I to je ono s čim je nastavio da živi.

Znam da nije mogao da zaboravi, da nikada neće moći da zaboravi, da sanja noću.

U međuvremeni smo izgubili kontakt. Prestao je da svraća.

U onom prihvatnom centru nastavili su da žive ljudi koji nisu imali gde, još devet godina dok sam ja živela tamo, možda i više. Sigurno i više. I nisu se dopadali ljudima, oni su zauzeli neki prostor koji dotle nije služio ničemu, ali odjednom su svi imali ideju čemu bi mogao da služi, samo da nije njih, izbeglica. Sećam se da je među njima bio bivši gradonačelnik Karlovca, nekadašnejeg grada pobratima Kragujevca, po kome, kad izađe na ulicu, nikada ne biste rekli da živi u kolektivnom centru. Nosio je kravatu, akten tašnu i obijao pragove onih koji su kao imali neko rešenje za sve njih, u neko dogledno vreme.

Tih istih dana, organizovala sam žene u zgradi, namesile smo kolače i sa nekoliko automobila krenule smo da ih odnesemo deci u jedan drugi prihvatni centar jer smo čule da su tamo smeštene majke s decom.

Tamo tuga, mnogo, mnogo dece bez ijedne igračke. Mnogo majki. A na par kilometara od njih, u nekoj drugoj zgradi, bili su smešteni očevi. Odvojeni. U tim tako strašnim trenucima nekome je bilo na pameti da žene, deca i muškarci ne treba da spavaju u istim prostorijama. Očevi bi dolazili, prelazili te kilometre pešice jer za prevoz novca nisu imali, lutali jer su bili u potpuno nepoznatom gradu, na periferiji grada, da bi se videli sa ženama i decom.

I to vam je priča o smirivanju Oluje. Prolazile su godine, država nije imala rešenje za te ljude tiše od tišine.

Ko zna gde su svi oni. Ko zna kako su se skućili. Ko zna kako su stekli. Život ide dalje. Kako-tako.

Država će im se danas za sve što nije uradila za njih odužiti time što će ih podsetiti na onaj dan. Ratnim sirenama.

Zato što ratovi nikada ne prestaju. Oni uvek traju.

Život je lako prekinuti.

Slika je samo primer dešavanja u međuvremenu. I danas. Dok mnogi od njih i dalje sede tiši od tišine.

Untitled
http://rs.n1info.com/

Foto: juventinocolpapillon.com

Pročitajte i

Otvoreno pismo gospođi Slavici Đukić Dejanović

Ako je Blic naveo Vaše reči baš onako kako ste rekli, briga mame za demografsku politiku ove zemlje, ne rađamo mi decu zemlji, ko bi ovakvoj pa rađao, rađamo ih isključivo sebi. Anksioznost i napetost porodilja ne povećava odsustvo supruga nego potpuni haos u zemlji u kojoj živi.

2 komentara

  1. Hvala vam za ovaj tekst. Dugo nisam procitala nesto sa vise empatije prema tim ljudima. Nazalost, takvih je malo. Nadala sam se, da ce prica biti sa hepi endom. Bar u slucaju ove porodice. A mozda i jeste. Oni su borci. (Imao sam, nemam. Imacu). Pozdrav od jos jedne raseljene porodice iz Banja Luke.

  2. I ja se nadam da ova, i mnoge druge, priča ima srećan kraj, da su naučili da žive sa onim što im se desilo. Pozdrav, takođe.

Ostavite komentar