Il’ si nindža il’ si mindža

Nindža je srela svog bivšeg momka. Ušla je u kuću i rekla – Zamisli, srela sam danas Če – i pre nego što je izgovorila – du… – dobila je pesnicu u oko. Sutradan se sa maramicom preko oka probijala ka ordinaciji preko veze i reda kad je neko zgrabio za ruku pitao:

– Je li, snajka, iz kog si ti sela kad tako ideš preko reda?
– Iz istog iz kog i ti, odgovorila je Nindža.
– Ne bi rek’o, još te nisam jeb’o.

Nindža je samo otkačila onu ruku kojom je držala maramicu preko oka i nije gledala gde udara. Kad je izašla iz ordinacije gde su je utešili da će oko da joj se otvori saznala je da je Mindža dao novac seoskom švaleru za naočare koje mu je polomila. Tad je zaključila da se udala za mindžu i rekla mu da je sad udario i nikad više. Da sledeći put mogu samo da se biju.

Nidnža je jednom u gužvi na ulasku u bioskop nokautirala nekoga ko je uhvatio za dupe. Mindža je pogledao kao da je pala s Marsa i pitao – Luda ženo, što udari čoveka? Zato što nema ko da mi čuva dupe, odgovorila je Nindža.

Nindža u sedmom mesecu trudnoće drži svoju šestogodišnu ćerku za ruku i ispraća Mindžu na službeni put. Pada sneg i ka njoj prilazi gospodin koji želi sa njom da razgovara. Nindža ga kao svaka pristojna žena uvodi u kuću i saznaje da njen Mindža ima vezu sa mladom, nevinom i poštenom devojkom, ćerkom gospodina koji je došao sa snegom a nije Deda Mraz. Proguta knedlu i kaže – Vi ste na pogrešnu adresu došli da se žalite što vam je ćerka kurva. Marš napolje! Mindža se pravda i kaže – Ma nije, šta ti je, bre, ona je samo imala napad slepog creva i pala mi na kola, i vozio sam je… i … pravda se sve dok mu telefon od pet i po kila nije završio na glavi. Narednih godina mu je Nindža kad god je pitao gde je bila odgovarala – Imala sam napad slepog creva.

Nindža i Mindža se vraćaju sa godišnjeg odmora i Mindža nikako ne uspeva da zaobidje biciklistu koji ispred njih vozi u cik-cak. Najzad ga nekako pretiče, biciklista se zanosi i pada. Stani, stani, ubi čoveka – viće Nindža. Izleće iz auta, prileće onom što se prostr’o po autoputu i viče – Nije ništa, nije ništa – digne biciklu i baci je u provaliju bogoradeći – Mamu ti jebem, je l’ ja da te nosim na duši! Mindža je gleda preneraženo, ponudi biciklisti bez bicikle da ga odveze tamo gde je krenuo i daje mu novac za biciklu.

Nindža i Mindža se voze, Mindža zaustavlja auto i kaže – Sonja, izadji kupi mi cigare. Nema problema kaže Nindža, hoću ja, samo da znaš, ja kad imam švalera ne zovem te njegovim imenom.

Nindža se jednom, na semaforu, provukla kroz prozor na mestu suvozača, i kroz prozor iz susednog auta izvukla celog čoveka i tresnula ga o asvalt zato što joj je pokazao da mu puši. Vratila se na svoje mesto i na Mindžino pitanje je l’ normalna odgovorila da nije.

Nindža i Mindža putuju novim autom na more i staju na vrh jedne planine, tik uz provaliju. Mindža izlazi iz auta, posle par koraka se okreće i primećuje kako auto klizi ka provaliji. Uleće u auto, diže ručnu i u znoju lica svog kaže – Bog te jeb’o dvesta pedeset miliona! Nindža ga pogleda belo, izadje iz auta, dohvati najveću kamenicu koju je ugledala i zavali je u šoferšajbnu. Nindža i Mindža se u polukabrioletu voze do mora dok se Mindža pokajnički izvinjava.

Nindža je jednom, naterala Mindžu da izađe na rimskom aerodromu iz aviona i sačeka drugi jer ne želi da joj deca ostanu siročići i nikad se više sa njim nije našla u istom avionu.

Mindža je jednom morao da plati odštetu stoperki koju je povezao i koja je tokom prevrtanja koje su imali polomila ruku. Nindža je tražila isto toliko zbog pretrpljenog duševnog bola, spakovala se i petnaest dana provela obilazeći Beč.

Nindža je u Rusiji mesec dana pravila skandal svakog jutra zato što su je u šest sati budili Internacionalom. Mindža je išao, izvinjavao se i bio ubeđen da će zbog nje da završi u Sibiru.

Nindža šeta sa ćerkom po istanbulskoj Kapali čaršiji i jednom Turčinu na – Da daš ćerku, biraj zlato – odgovara – Da ti dam kurac da isteraš oči!

Mindža je jednom stigao iz Frankfurta, presvukao se i otišao u Milano. Naredna 24 sata se nije javljao. Nindža je garažirala kola na aerodromu i za nekoliko sati bila u Milanu. Našla ga je kako spava, sela je pored njega i počela da plače.

Mindža i Nidnža su se jednom prevrnuli autom i u tom prevrtanju im je ispao paket sa sto hiljada maraka. Nindža ustala, otresla prašinu sa sebe, videla da Mindži nije ništa i naredna dva sata je tražila pare po okolnom kukuruzištu dok su nju tražili Mindža, milicija i putnici iz kolone.

Nindža je jednom, perući prozore ugledala kako jedan pubertetski kreten uzima sladoled od njenog sina, daje ga svom psu a onda tera njenog sina da ga pojede. Iskače kroz prozor, hvata kretena za gušu i drži ga tako sve dok nije pojeo sladoled.

Nindži je jednom neko zazvonio na vrata i kad je otvorila jedan međed duplo veći od nje pokušao je da preko nje udari njenog sina koji je prethodno udario njegovog sina. Tukla ga je sve dok nije pao, a onda je pozvala policiju. A tukla ga je jer su njenom sinu deca dva puta kamenom razbijala glavu i oba puta ga je na rukama, trčeći, nosila u bolnicu jer u tom trenutku nije mogla da se seti da ima kola i nikada nikome na vrata nije otišla.

Nindža je jednom kao od šale izdržala jedan strahovito težak pregled od kojwf su se tri muškarca pre nje onesvestila. Sedela je u čekaonici i čekala rezultate dok su ona trojica, beli kao krpe, pokušavali da se dozovu sebi kad je istrčala medicinska sestra i popljuvala onu trojicu govoreći da su mindže. Nindža se prekrsila i pomislila kako ima luđih od nje.

Nindža bi pozvala svog školskog druga i rekla – Aj’ dođi na kafu i ponesi klješta, boli me levi dole. Onda bi joj on izvadio zub ispod kruške u dvorištu i pili bi kafu.

Nindži je jednog dana opala kosa zbog hemioterapije. Mindža je otišao i kupio joj periku na šta je ona rekla – Ja sam tebe sa kosom videla samo na svadbi, ceo život te gledam ćelavog sad gledaj i ti mene – i nije je stavila.

I onda je Nindža prestajala da jede. Prestajao je i Mindža. Prestajala je da govori a Mindža je počeo da muca, nešto mu je prekidalo dah. Čula je neku pesmu i Mindža je prevrnuo nebo i zemlju da pronađe tu pesmu. Nindža je slušala a suze su joj se slivale niz obraze, punile uši, prelivale uši i natapale jastuk.

Nindža je volela muziku… I rekla je svojoj deci – Kad budem umrla, kad prođe četrdeset dana hoću da mi dušu ispratite muzikom. Njena deca nisu verovala da ona može da umre.

A umrla je. Mindža je neutešno plakao. Svi su neutešno plakali.

Na četrdeseti dan od njene smrti, njena deca su otišla u jednu kafanu u kojoj je svirao orkestar koji je propratio sva njihova privatna slavlja. Sedeli su okruženi muzičarima, pili crno vino koje je volela njihova mama i slušali pesme koje je najviše volela. I nije ih bilo sramota. Zamišljali su kako mama sedi preko puta, gleda u njih koje najviše voli i nazdravlja im.

Njena ćerka je plakala. I niko je nije tešio. I niko ne zna kako joj Nindža nedostaje. I kako bi vratila vreme.

I kako neutešno plače svaki put kad čuje neku od pesama koje je volela Nindža.

I kako bi mogla da umre.

I kako nije mogla drugačije da napiše ovu priču o jedinoj Nindži medju nama mindžama.

Umrla bi.