Interview

Ili, ne da sam ostavila utisak!

Odma’ da znate, nisam ja neka ekstra popularna, nit’ imam nameru da budem, volim u miru, tišini i bez pritisaka da radim ono što volim. Imam tako neke što mi pišu i potpisuju se kao tvoj verni fan na šta ja obično padam sa stolice jerbo ne znam šta da odgovorim i kako da se potpišem, kao – tvoja šta…

Intervjuisali su me par puta pod pritiskom, samo što me nisu držali. Jedva sam pristala kad su obećali da neće da me pitaju koje mi je omiljeno jelo, šta mislim o dnevno političkoj situaciji, seksu, šta mi je prioritetno u životu i tako te gluposti što moraju da se nadju u intervjuima. I opet me pitali. Ja se zarekla da više neću ni sa kim da razgovaram a ni da opravdavam ono što radim.

Elem, sledi radnja:

Otrujem se ja lubenicom. Sad, ako se pitate kako lubenicom pojma nemam, do toga smo došli metodom eliminacije, tj, došli smo do zaključka ako nikome nije ništa nego samo meni to je od lubenice jer sam je samo ja jela.

Trovanje k’o trovanje. Bolovi u stomaku k’o da se poradjam, hladan znoj umesto tuša, naizmenično kakim i povraćam a u pojedinim trenucima sve to radim istovremeno. Trećeg dana sam se zaklinjala da nikad u životu neću ništa više da pojedem, nisam znala gde se nalazim, ali sam uporno odbijala da odem kod lekara nadajući se da će to samo od sebe da prodje. Ja se inače sa svojim bolestima uglavnom borim po sistemu – videćemo kome će pre da dosadi.

I tog trećeg dana me pozove drugarica da me pita šta da radi sa ’’onim tipom’’, dosadi joj da mu zakaže sastanak sa mnom, kad ću to više da odradim, bla, bla… nisam je ni slušala. Potanko joj objasnim svoje porodjajne muke i kažem kako to u dogledno vreme nema pojma sve dok ona lubenica ne reši cela da izadje iz mene jerbo može biti da ne ostavim utisak pred ’’onim tipom’’. U stvari sam se nadala da će i ona i on zaboraviti.

Ona, pametna k’o i svako kad ne zna šta će pa vruć krompir dobaci onom drugom u ruke, ’’onom tipu’’ da moj broj telefona, sve ja to nemam pojma, saznam tek kad me ’’onaj tip’’pozvao.

Ja mu onako, kao ček da pogledam u tefter, saopštim da ne mogu nikako. Onda on kaže da nema ni jedan drugi slobodan termin da moramo da se vidimo. Onda opet ja, najfinije što mogu a moleći boga da što pre prekine inače gotovo, sve moje termine je zauzeo proliv koji me cedi, saopštim da stvarno ne mogu nikako. Onda on opet – kako ne mogu, pa nema smisla, pa to je samo jedan sat, da popijemo kafu i popričamo, Ja opet u znoju tela svog kažem – ma ne mogu, osećam ubila bih ga najradije. On dosadan ko stenica, osećam da bi ubio i on mene. I jednog trenutka ja kažem – Slušajte, ja sam bolesna, stvarno ne mogu da se vidim sa Vama. ’Odma počeo da me isledjuje – te šta Vam je, te koja je to bolest da ne možete da se vidite sa mnom, te ovo, te ono, vidim ja ne možeš sa ovim da izadješ na kraj, samo mi sevne kroz glavu, bog te mazo da l’ da mu kažem šta mi je na latinskom il’ na narodskom.

Kažem na latinskom, al’ to preko telefona ne zvuči razumljivo, na šta on kaže – Šta!?

Ja jadna, uz izvinjenje saopštim čoveku koga nikad u životu nisam videla da imam proliv, jebemtedosadnogdatejebem!

Reko’ razumeće me najzad i šta mi je i što ne mogu.

Pa što ne kažete, kaže ’’onaj tip’’, doći ću ja kod vas!

Ja k’o uveo cvet, dočekam čoveka na četr’es’ stepeni uvijena u šal k’o baba koju bole krsta. On doneo čokoladu. Odma’ mi pripalo muka, em sam otrovana em ne volim slatkiše uopšte.

Na šta sam ličila tokom tog razgovora mogu samo da nagađam jer me on posle svakog drugog pitanja pitao:

Hoćete u WC?

Em mi nije bilo ni do čega, em me on totalno dekoncentrisao ovim pitanjem al’obavismo to, on ode, nemam pojma gde i sa kakvim utiscima, ja otrčah u WC bez utisaka, sva obnevidela od muke.

Drugarica zove i pita – kako bilo?

Ma bilo super, kažem ja, razgovarala sam sa izuzetno tolerantnim i finim muškarcem. Svaka dva minuta mi nudio da serem! Jebo te i on, i intervju i kad me nadjoste oboje!

Deset dana sam živela pod stresom šta li će da napiše, šta sam bulaznila onako dehidrirana i obučena za skijanje u sred leta kad destog dana dobijem poruku – Objavljeno!

Ja u predinfarktnom stanju pogledam samo jednim okom šta piše, računam ako je pisao nešto bez veze drugo da ne otvaram za džabe.

Kad, čovek napisao sve najlepše a naročito o mojoj gostoljubivosti, te kako smo pili kafu u tiplini doma mog, te kako sam prijatna, slagao kao pas od početka do kraja. Fin neki. Da mi je nudio da kakim nije pomenuo ni jednom, jedinom, rečju.

Inače tamo gde je on lagao o mojoj gostoljubivosti razgovor sa Stivenom Spilbergom, pa sa mnom, pa sa Emirom Kusturicom. Kusturica pohvaljen, ja pohvaljena, Spilberg pohvaljen.

Jutros bacih ponovo oba oka na ovaj moj Interview, jel’te, odma’ me zaboleo stomak.

Nego, htedoh da vas pitam ‘oćete sličicu? Videh Zihernadlu, pa Šuškavu, pa Zmaja obučenog ko žabu krastaču, pa Dedu u klompama, računam red je da vidite i vi mene.

Na komentare vam neću odgovarati od sutra do ponedeljka jerbo idem na vikend koji ću provesti u ženskom društvu zvanom Ako me pozovu još jednom poludeću!

Muž mi ljubimac ide na drugu stranu. S kim će on provesti vikend nisam ga pitala da se ne nerviram. Intervjuisaću ga kad se vratim.

Mahlat Veličanstvena