Izuj se, odbaci pravila!

Juče je svet obišla vest da je Džulija Roberts izula cipele i bosonoga se popela uz stepenice prekrivene crvenim tepihom prekršivši tako rigidna pravila dres koda Kanskog festivala. U Armani haljini, sa neodoljivim osmehom i, kako mediji kažu, savršeno nalakiranih noktiju, zadignute haljine, na savršenim nogama, cap, cap i eto je gore.

Gest sam po sebi nije ništa posebno da prošle godine nekim ženama nije dozvljeno da prisustvuju premijerama jer se nisu pojavile u cipelama sa visokim štiklama već u baletankama.

U svetu u kome se svakodnevno ruše pravila i krše sva moguća ljudska prava neke žene su učinile neoprostiv greh i pojavile se obučene, to jest, obuvene mimo pravila. Kažu da, što se tiče Kanskog festivala, nigde nije zapisano kao moranje, ali postoje nepisana pravila da se na premijerama i crvenom tepihu muškarci moraju pojaviti u odelima, smokinzima, a žene u dugim, elegantnim haljinama i na štiklama visine 12 cm.

Šta nas, u stvari, briga za Kan i festival, važna su ova nepisana pravila jer, nadam se da znate, nepisana pravila su, bar kad su žene u pitanju, nešto što ženama zagorčava život već vekovima.

Ne bi mi palo na pamet da o ovome nešto pišem da juče, kada sam u par rečenica ovaj događaj opisala u svom statusu na Fejsbuku, ispod njega ne osvanuše dva komentara jedne osobe, žene:

„Hoće joj se… Može joj se“ i

„Čemu protest?“

Odgovorim da očigledno nije razumela i da ovo nije gest kapriciozne glumice, ali da to teško razumeju oni koji nametnuta pravila prihvataju zdravo za gotovo,  šta sad, neko je rekao da ovo mogu a ovo ne mogu, ali kad kliknuh na enter, komentari su bili obrisani a moj postao besmislen.

Kako se meni od moranja i takotrebanja diže kosa na glavi, par sati sam vrtela ovo po glavi, procesuirala i iskreno žalila sve koje žive po tim moranjima i takotrebanjima, utegnute u porodične i društvene okove i sve one žene koje sam čula da su izgovorile – Eh, da su mi one godine a ova pamet – koje su mnogo kasno ukapirale kako su živele po tuđim pravilima i poštujući tuđe želje.

Činjenica je da Džulija može šta hoće i da je niko ne bi vratio sa crvenog tepiha čak i da je strgla haljinu i ostala u bikiniju, ona je zvezda, kao što je činjenica da se ono što je uradila zove SVEST. Mogla je da se popne stepenicama na svojim visokim štiklama i da gleda svoja posla, umesto što je gledala posla pripadnica svog roda, ili što bi Katarina rekla:

Sad slobodno, sve vi koje niste razumele ovaj gest, obujte svoje cipele sa najvišom štiklom, zadignite suknje, prekrstite noge i razmislite –

od kad ste počele da razumevate svet, govorili su vam da ga ne razumete kako treba, da nije onako kako vidite i kako želite, nego onako kako ne vidite i kako drugi žele. Da biste bile prihvaćene. Jer ako samo malo odstupite od pravila, može biti da vam zalepe neku etiketu i nedobog da se nikad ne udate.

Od kako ste prohodale i progovorile, govorili su da nešto nije za vas, da je to za dečake, da ne psujete i ponašate se kao muško, da trepćete, vodite računa da kad vas neko pita „a koliko si ih imala do sad“, odgovorite – dvojicu, onog prvog i tebe. Da ne obrukate brata, tatu, dedu i komplet mušku lozu do askurđela i dalje. Da je parče kože koju nazivaju himenom nešto najvrednije što imate, vrednije od očiju u glavi. Da vam varjača ne gine, učile ne učile. Da ste slabiji pol. Da ste niži rod. Da ne lajete previše jer će sutra neki da vam lomi kosti. Da se zna ko je glava u kući. I ko nosi brkove. Da ste rođene da budete majke. Da pogledate sve one „jadnice“ koje nisu majke. Kad postanete majke da se život završava i da treba da živite samo za decu. I onda opet da brinete da ne obrukate decu. Da ćutite. Da se žrtvujete. Da ne tražite. Da ne želite.

Celog života vam govore da nešto morate jer je tako od kad je sveta i veka, to jest, od kako je bog prokleo Evu i rekao joj da sluša gospodara svoga, šta ste vi tu sad nešto kao pravite pametne i kršite pravila.

I čitavog života, kad god nešto uradite kako vi želite, za sebe, grize vas savest, koliko god da vam razum govori da ste u pravu, onaj nametnuti crv unutra vas jede – šta će reći ovaj a šta bi rekao onaj.

Poznajem puno žena koje žive slobodno. Rade posao koji žele, idu gde žele, žive s kim žele, rađaju kad žele ili ne rađaju uopšte, razvode se kad požele. I veoma  malo njih kojima taj njihov život niko ne zamera. Koje su okružene onima koji su nezadovoljni, koji bolje od njih samih znaju kako treba da žive, koji su zbog njihovih života nesrećni. Znam i one koje žive kako drugi misle da treba jer misle da tako mora. Koje žuljaju cipele a koje se ne usuđuju da se izuju. Kojima krvare i stopala i duše.

Zato se, za sve vas, izula Džulija Roberts.

Jer vas štikle ne čine ženom.

Jer ne smete da dozvolite da vam iko nametne bilo kakva pravila samo zbog toga što ste žene, na tom crvenom tepihu kojim hodate a koji se zove – vaš jedini život.

(Foto u zaglavlju: huffingtonpost.it)