Jel pevaš, Rasime?

Ja samo da se osvrnem na himnu, što na terenu, što u skupštini.

Ne znam je. Od kako je zaživela nije mi zapalo da je pevam.

A i ne sviđa mi se. Ne što ona peva nešto što ne mogu da prihvatim nego što me mnogo podseća na večito srpsko lamentiranje da su Srbi jedini narod koji je pao direkt s neba, iz božijeg krila, za razliku od svih drugih naroda koje je bog napravio od zemlje i proterao ih iz raja jer su bili glupi pa se akali sa zmijom, ili su nastali od majmuna, i što me podseća na ono od čega mi se diže kosa na glavi – bog zna, bog sve vidi pa kad mu dosadi  da gleda on će reagovati, veliki bog će jednoga dana da se sažali na jadne Srbe koji trpe viševekovnu nepravdu i dok oni sede i ne mrdaju dupetom napraviće od Srbije rajsku zemlju.

U isto su pet vekova verovali i Srbi pod Turcima dok nisu popizdeli i svaki svoga ubio subašu.

Elem, ne znam himnu. Mogu me izbacuju sa terena, u skupštinu ne mogu da uđem pa me boli uvo, i ništa ne osećam kad je čujem.

Ali, znam napamet Internacionalu, sto godina sam je pevala u horu.

Znam napamet i Bandiera rossa, što zato što je pevljiva, što zbog toga što sam rasla u vreme komunizma kad smo svi mislili da pojedinim ljudima sija neka crvena zvezda na čelu samo što smo bili glupi pa je nismo videli, a srp i čekić si mogao da vidiš gde god si kročio, zaključno sa brdima.

I napamet znam Hej sloveni. Pisalo mi na početku skoro svake knjige. Isto pevala u horu. Obučena kao konobarica, u beloj košulji, crnoj suknji i belim dokolenicama dok su slušaoci  očiju punih suza bili ponosni na ono na šta više nisu.

Pevala sam tu himnu od kako sam pošla u školu pa sve dok je ne završih, za 29. novembar, Prvi maj, Dan mladosti, da sam ćutuk naučila bih je.

U po noći da me probudiš dok sanjam ono što ne sanjam nikada ali kažu da žene sanjaju, seks sa Bredom Pitom ili Džordžom Klunijem, ima da vrisnem jednom od njih dvojice – mak’ se –  i da zapevam.

Ima, bre, i da se naježim iako ne treba jerbo više nije himna! Naučili me da se ježim i ježim se, sve protkana osećanjem ponosa i željom da slovenski duh živi vjekov’ma, iako ni taj duh više ne postoji. Ukinut.

Dakle, ne znam himnu, dva prva stiha se valjda ne računaju. Posle bih samo mogla da mrdam usta, što bi rekla deca.

I sve to nije problem, mogu da je naučim. A i ne moram, poštujem je, ustaću tamo gde se peva, staviću ruku na srce, mogu i tri puta da se prekrstim pošto je naša himna u stvari molitva bogu, ne bi mi bilo teško.

Ali šta ćemo sa osećanjima. Evo, tri dana idem po kući, zapevam kol’ko znam, ništa ne osećam.  Veća me osećana skomataju kad Lepa Brena zapeva Jugoslovenku. Ili Ismeta Krvavec  Zemljo moja.

Zato apsolutno razumem čoveka koji je ne oseća, naročito što je to molitva ovom našem, pravednom i svevidećem bogu, a on se klanja Alahu, pa prođe, jadan, gore nego Borat.

Sa ovom himnom sam prošla isto kao sa nacionalnošću. Prvo sam bila Jugoslovenka mada to nije bila nacionalost nego plod borbe druga Tita ljubičice. Pa sam bila Srbo Crnogorka, bože iz himne me sačuvaj, pa Srpkinja. Da me niko ništa nije pitao.

I sad sam Srpkinja iz mješovitog braka, sa srpskim identitetom koji ima da čuvam, slučajno da se ne zbunim jerbo je to najvažnije. I gloginje dok budem jela. Ima da budem identifikovana Srpkinja i da pevam Bože pravde zato što živim u Srbiji. Jelte?! Po dekretu! Prelomljenom preko kolena, kao i sve ostalo.

Pa dragi moji, nemam ništa protiv. Poštujem i pevaću, samo, eto, isto moram da počnem i da osećam, a to je proces protiv koga se ne bunim je proces tokom kojeg sve to treba da mu uđe u srce i uši.

Ali šta ćemo sa onima koji poštuju a ne pevaju jer se ne mole pravoslavnom bogu?

Da se nismo malo zaigrali u onoj igri da svako ima pravo da se moli kome hoće u sekularnoj državi Srbiji koja je zemlja svih njenih građana, koje god da su vere i nacionalnosti, a koji za himnu imaju  pravoslavnu molitvu?

Mogu li oni da poštuju i samo da mrdaju usta? Kad već nisu srpski rod kako se peva u himni?

Bože, spasi, Bože brani,

moli ti se srpski rod!