Kad je beg bio cicija!

Ili koliko Srbiju košta nečija ‘’davnašnja želja’’.

U zemlji Srbiji možete da sečete svoje prste sve dok ih sve ne posečete i da ne uspete da ostvarite svoja prava na život, rad i to da ne budete prevareni. Osiguravajućoj kompaniji morate debelo da obrazložite otkud vam ideja da ćete naplatiti osiguranje koje ste uredno plaćali. Vaše je da doprinosite uspehu firme a ne da ga urušavate svojim potraživanjima.

Ovde je sve po zakonu kao što je po zakonu da jedna osiguravajuća kompanije odvede svoje radnike u jednu od banja gde će bacati kamen sa ramena, natezati konopac i pokušavati da postanu prvaci u šahu. Sve ono što inače ne rade. Uspešne kompanije ne štede čak ni u vreme sveopšte krize pošto one nemaju veze sa ostatkom zemlje.

Sasvim je normalno da dok jedan čovek na ulici seče svoje prste, u znak protesta,  na četvrtom spratu kompanije  obezbedjenje čuva direktorku kojoj u tom trenutku ne može da pridje ni lična sekretarica. Pribogu, da i njoj ne padne na pamet da recne neki prst iako ona za to nema niti jedan razlog.

U zemlji Srbiji može da vam bude hladno, da nema gasa, da vam isključe gas, da nikad ne utvrdite šta ste potrošilia šta plaćate, da kompanija koja je za to odgovorna diže milionske kredite ali da razveže kesu kad je sreća naroda u pitanju. I da plaćajući račun nemate pojma da u stvari veći deo tog novca ide posrednicima, onima koji su vam svojim vezama omogućili da imate gas.

U zemlji Srbiji je takodje moguće da neka od farmaceutskih kompanije obrazloži zašto ova zemlja nema lek koji teške psihijatrijske bolesnike koliko toliko obuzdava i pomaže im da žive sa nemirom koji nose u sebi a to je da lek ne može da izdržava sam sebe. Sve te kompanije izdržavaju nebrojeno svojih ‘’trgovačkih putnika’’ koji podmićuju lekare da prepisuju njihove lekove, kupuju klime i televizore, vode ih na seminare što po zemlji što po inostranstvu i vode se kao uspešni distributeri lekova. Mišomor da ponude i to bi prošlo samo ako zauzvrat može da se dobije zimovanje.

Sve su ovo sitnice o kojima se govori i ne govori. Govore oni koji se ne čuju, kao ja, oni koji se čuju se neće time baviti jer im u opisu radnih mesta nije da se bave istinom i da ruše sliku o teškom ali rajskom životu u zemlji Srbiji. Nespojivo ali ovde moguće. To, da vam istovremeno bude i teško i rajski. Sve te kompanije koje vam uskraćuju uslugu će to kompenzovati jednim veličanstvenim koncertom, još jednim dogadjajem u nizu – hleba i igara.

U zemlji Srbiji ima apsurda koliko god hoćete pa je teško primetiti još jedan a to je da je koncert 100 truba za Medvedeva, planiran za 20. oktobar ‘’iz bezbedonosnih razloga pomeren za dan ispred,  19. oktobar’’. Biće to koncert kad će svim Beogradjanima zaigrati srce, logično, šta ima da igra Medvedevu. On ima balalajku.

Cilj ovog koncerta za Ginisa je da se ‘’brendira truba’’. Mašala! Guča je nije dovoljno brendirala.

Vlast se od ovoga ogradila tako da ostaje nejasno ko časti Beogradjane i kako poklon Medvedevu dobiše Beogradjani. Ma koga briga. Tih sto i nešto hiljada evra ionako nisu ničiji.

Mi smo samo pre dva dana pokazivali svoju humanost uplaćivanjem 100 dinara sa pripadajućim porezom za gladne.

Nije na državi da se time bavi već samo da nas podseti kroz svoje medije da toga ima. Da se ne zaboravimo uživajući u blagodetima koje su nam pružili.

Kome volja eto mu koncerta na kome će mu zadrhtati srce. Mislim ako mu dovoljno ne podrhtava. I neka razmišlja koliko je gladnih moglo da se nahrani sa 130 000 evra, koliko je škola moglo da bude okrečeno tim novcem, koliko zgrada je moglo da dobije samo malo premošćavanje stepeništa da ljudi koji su u kolicima mogu sami, dostojanstveno, da udju u njih.

Nije to neki novac, znam, ja sam samo baksuz, šta može da se uradi sa stotinak hiljada evra.

Mislim, ako je neko, ko zna kad, znao da će Medvedev da pohodi Srbiju pa planirao sredstva za to i slične namene, kako nije bio toliko vidovit da predvidi da će u Srbiji biti gladnih. I smrznutih.

Ovako svi ispadosmo jadni.

Enigma kako neko ko posluje sa gubicima može da izjavi da je planirao sredstva (milione) za ovakve namene će ostati enigma.

Kome je u interesu da to rešava?

Mi moramo da mislimo od čega se živi. Tako nešto, sve zaboravljam koji nam je osnovni zadatak.

A, da, da nam zadrhti srce.

Patriotsko!

Kad trube zagrme “Podmoskovske večeri“ u kišno beogradsko veče.