Kad ubiješ ljudskost u čoveku

Svi već znate onu čuvenu izreku „Da komšiji crkne krava.“ Nema veze što će crći i moja odmah posle toga, važno da je komšija na šteti. Ta krava u našem društvu poprima različite oblike pa se silna energija potroši na to da komšiji neko ogrebe auto, preveri ga žena, ćerka mu se uda trudna, sin postane peder i tome slično.

I sad, znate kako, mene neverovatno nerviraju ti što vode brigu o tuđim kravama, ali razumem to osećanje koje stoji iza brige, ili si zavidan, ili mrziš, svakako patiš od neke teške muke koja ti ne dozvoljava da muzeš svoju kravu, raduješ se što i komšija ima šta da muze, nećete ići jedno drugom na vrata s lončetom da molite malo mleka za decu pa svima lepo. Jednostavnon razumem, čovek ima razna osećanja, neko ih zauzda i kontroliše, neko ne ume, šta da se radi.

Ono što ne razumem je ravnodušnost.

To vam je ono stanje kad vam neko kaže – volim te – a vi ga pogledate belo, pa vam kaže – ne volim te – a vi ga opet pogledate belo.

U stvari, nije to, na volim biste mu/joj pali u zagrljaj, na ne volim te biste se ili zarozali ili poželeli da mu/joj razbijete glavu. I to je normalno.

Ravnodušnost je kad vas ne dotiče ništa van vas i vama bliskih. Ima pare? Zabole vas. Nema pare? Opet vas zabole. Kako bi to bilo divno. Ali nije ni to. Ravnodušnost je kad vam jednostavno nije stalo do drugih ljudi a to nema veze s parama, njegovim ugledom u društvu, nego samo sa vašom guzicom. Jer, kad su pare u pitanju, ravnodušnost ipak može da se koriguje, ako vam se približi neko ko ima para, pa istrpećete ponešto, jebi ga, niko nije savršen a druženje sa „parajlijom“ je prilično komotno. E, ali ako vam se približi neko ko nema, to je već problem. Morate da saosećate, slušate, ko ga šiša, imate vi i svojih muka.

A opet, nije ni to.

Pre neki dan smo se sablažnjavali da je, kako su mediji pisali, u vozilu JAVNOG prevoza neki ludak nekoj devojčici „stavljao penis u ruku“ a da niko nije reagovao iz tog, kako navedoše, „punog“ autobusa. I što bi? Mogao je taj da se okrene pa da tom nekom stavi taj isti penis u ruku. Ili da bije odjednom pun autobus.  Ili da arlaukne – Sa’ću sve da vas karam! I normalno, svi drže slušalice u ušima, uživaju u panorami dok se jedna devojka oseća najusamljenije na svetu.

E, ta ravnodušnost me interesuje. Kako smo je stekli?

Malopre radim nešto po kući i spolja se odjednom čuje stravičan vrisak. Cezar izleće na terasu, ja za njim, neka žena i dalje vrišti. Sva uspaničena, jer čujem samo glas, ne vidim osobu, odjednom mi pažnju skreću dve scene kao iz najgoreg filma. Dva muškarca stoje i razgovaraju, ne reaguju, kao da se ne čuju ti krici. Žena koja živi u prizemlju, sređuje cveće na terasi u ravni zemlje, mirno, ne okreće se.

Žena i dalje vrišti, Cezar laje, ovi dole nisu tu nego su u nekom drugom filmu i žena odjednom počne – ukradoše mi novčanik, oteše mi novčanik. U tom trenutku se okrete jedan od ove dvojice  i ženi koja se i dalje ne vidi, zaklonjena je nekim jelkama, na pet metara odatle, kaže – Zovi miliciju.

Žena se utiša, ode valjda, niko ne pritrča da vidi da li je dobro, a ovo troje ostadoše da pričaju kako su se tuda muvala „neka tri cigančeta“, oni su, ko bi drugi i donesoše presudu.

Ja ostala da se divim, bogte, kakva je to samokontrola i strah kad sebe istreniraš da se instiktivno ne okreneš kad neko vršti! I kakva je to ljudskost kad nisi, kad su „cigančići“ već otrčali, prišao ženi i pružio joj ruku, reko joj  – jebeš novčanik, pa šta god da si imala u njemu.

Mesec dana pre ovoga, izlazim iz zgrade, na spoljnom stepeništu lovka krvi, hirurške rukavice, neke krvave gaze, ukapiram da je bila neka intervencija, malo poludim što su one rukavice i gaze ostavili i odem. Dva dana posle toga, šetam sa Cezarom i na istom mestu me zaustavlja čovek i pita me da li sam videla šta se tu desilo. Ne, kažem ja, samo sam videla krv. Njegovu majku, 86 godina, su napala  trojica, otimali joj tašnu, ona nije dala, završila sa razbijenom glavom i polomljenom rukom, u bolnici je gde razmišljaju da li da je operišu zbog godina. Rekli su mi, kaže on, da je sve videla neka žena sa crnim psom. Nisam. Zamislite, oni nisu videli ko je to uradio ali su videli da je videla neka žena sa crnim psom. Neverovatno!

E sad, da ne bude da sam previše hrabra, nikada mi se nije desilo da budem svedok nekom napadu i pojma nemam šta bih uradila, da li bih išta uradila ili se ukopala u mestu. Ali, svakako bih odreagovala okretom, glavom, telom. I svakako bih, ako već ne bih imala hrabrosti da pojurim „cigančiće“, prišla napadnutoj ženi da vidim da li je povređena. Da sam muško od dva metra i 120 kila, pa sigurno bih potrčala za „cigančićima“.

U mom naselju „cigančiće“ svećom da tražite, jedno ne biste našli.

Ali to je najbezazlenije, ko će da traži „tri cigančeta“, kakav je to opis. Ali pronaći neke druge, kojih ovde i te kako ima, e to može da bude opasno po život. Zato se nisu okrenuli, dobro su se izdresirali, da ne bi videli.

Ništa ne vidim, ništa ne čujem, ništa ne znam.

Onda se posadim ispred monitora i čitam analize može li u Srbiji da se desi „Bosansko proleće“.

I grohotom se smejem.

Ko, bre, da brani tvoja prava, ko bi sutra branio državu?!

Kad ubiješ ljudskost u čoveku, čime god, nema da brineš da će ti se desiti smaknuće sa vlasti ili u najboljem slučaju zahtev da radiš ono zbog čega si u vlasti.

Radilo se neradom godinama na tome.

Nek nam je bog u pomoći. Nema ko drugi da bude.

Slika krave koja možda nije mrtva, možda je samo kolabirala, uzeta odavde.