Home / Mislim, dakle postojim / A onda otvorim ili prozor ili Windows

A onda otvorim ili prozor ili Windows

DSCN8086Ne mogu više mnogo stvari.

Da slušam, da pričam, da komentarišem, da imam mišljenje, da trčim, jurim, žurim, budem fina, ama mnogo stvari. Onih koje se od mene, kao i od svakoga, očekuju.

Dođe mi da, kao u holivudskom filmu između dva rata, kažem jedno dugačko ohhhhh, stavim nadlanicu na čelo i klonem. Padnem u nesvest. U naručje prvom koji naiđe. U filmu bi mi podmetnuli mirišljavu so pod nos, ali pošto sve ovo nije film, dobila bih šamarčinu da se dozovem životu i pameti, pitanje da li sam trudna, u klimaksu, jel me boli nešto, ko me dirao i savet – ajde, bre, Mahlat, sporazumi se više sa životom.

Jer, ja, znate, sa spoljnim životom nikako da se sporazumem.

Imam taj svoj mali život u kome svakodnevno kuvam, perem, čitam, pišem, pravim si atmosferu, volim dete, muža, pokušavam Cezaru da objasnim, najozbiljnije na svetu, šta je sve ono u šta se zabuljio i mrda ušima i pokušavam da se pravim da je ovih mojih pedeset i nešto kvadrata rajsko ostrvo, jedno od onih oko kojih hiljada kilometara nema kopna. I nije da mi ne uspeva. I bilo bi super da ne moram da otvorim ili prozor ili Windows.

A onda… Udahnem kao vazduh, sve imajući utisak da me neko steže za grlo, vidim to spolja i ja još uvek u sukobu i setim se…

Ja sam biće koje su roditelji, mimo svih prirodnih pravila, jer mnogi roditelji decu uče kako da prežive, učili kako da živim a ne kako da preživim. Zato se sad pomalo gušim.

Stidi se – što si rekla neću, što si ružno pomislila, što nisi rekla istinu (čak i kad nisi slagala nego je samo prećutala), što nisi rekla hvala, što nisi ustala starijem, što si odgovorila, što nisi odgovorila, što nisi mislila na druge, treće, što si popreko pogledala, što se nisi obradovala, što si zaboravila, što si rekla… stidi se. I tako sam naučila da se stidim, šta ćeš drugo kad ti neguju i razvijaju osećaj sramote.

Stidi se ako nekome kažeš da je prevarant, lopov, lažov, to se ne govori ljudima. Mirjana, ružno je reći čoveku da je slagao. Pa šta da mu kažem?! Tako sam naučila da se stidim što me neko prevario, nešto mi ukrao, slagao me. Toliko da se stidim da se ne usuđujem da pitam – kako si mogao, još manje da mu prilepim posred čela jednu od ovih reči. I još manje da nekome kažem jer će me zalepiti sa – sama si kriva što si dozvolila, da nisi… Preuzmi krivicu.

Živim u svetu u kome nije sramota – ukrasti, slagati, prevriti, olajavati, koristiti se svim sredstvima, laktati, žrtvovati druge, potcenjivati druge, u svetu u kome takvi ljudi preko noći postaju heroji.

Ja u ovom svetu živim dišući na slamku, kao davljenik. Ne snalazim se i gotovo. Ni ne trudim se, iskreno rečeno. Samo sam ponekad besna do te mere da bih nekoga spucala po sred lažljivog, prevarantskog, lopovskog nosa. Al ne biva. Nije ovo srednji vek, ovo je najmoderniji vek još od Hrista, vek slobode, vek u kome govno može da smrdi a ti nikako ne smeš da kažeš da smrdi, nije lepo, ima da se praviš da je ljubičica.

Ovo je vek makijavelizma. Ko tebe šiša što ne poznaješ sva sredstva borbe ili što te je sramota da neka upotrebiš. I tako mene danas vaspitava makijavelistička rulja, samo što je kasno, kako rekoh, već sam vaspitana.

I u ovom makijavelističkom veku i makijavelističkom društvu, sve je dozvoljeno sem da budeš čovek sa osećanjima, čovek koji voli i koji se ne stidi da voli. I koji se ne stidi da pati, bude ponekad nesrećan, tužan, koji nikako ne sme da kaže ne mogu, ne umem, nisam spreman…

Nije sramota da budeš lopov, ali je sramota da voliš, slabiću! Ko koga danas voli?! Misliš da će ti neko reći hvala?! Samo će te potrošiti i baciti kao iskorišćenu krpu!

Sramota je da budeš ljubazan prema ljudima, sramota je da poštuješ ljude, sramota je!

Sramota je da budeš dobar! Ej, dobar i lud su dva brata rođena! Budalo! Ko je prema tebi dobar?!

Pa eto, ne mogu više da se foliram sa ruljom.

Imam milion različitih osećanja u toku dana, zavisno od toga kako duvaju vetrovi u meni i oko mene, Ali sramota je da kažem, kad me pitaju kako si, moram da kažem – bogznakako, kakojemrtvimajasuper, kakojesrbijijafenomelano. Kažem li slučajno kako se stvarno osećam, recimo, jooj, što ja danas volim svog muža, gledaće me ko tele šarena vrata, dal da grunu glavnom kroz mene ili nacrtaju neki grafit, recimo – Proleće će, a ti još živiš u onoj Srbiji. Ako kažem  – jooj, što me muž danas izbezumio, odma me pitaju što se lepo ne razvedem, živim sama, bog da me vidi a i šira zajednica. Ako kažem da me dete izbezumilo, dobijem tiradu da su to nezahvalni stvorovi, ko nas terao da ih rađamo.

Dođe mi da kažem – m’rš, bre, sa tim tvojim novovekovnim sranjima, ostavi moj mali mikrosvet na miru. Da bude čas savršen, čas nesavršen, hoću da osetim da oko mene sve živi. I ako te ne interesuje kako sam, nemoj ni da me pitas jer je takav red, pa onda da zavodiš red i brišeš prašinu u mom životu.

Ovaj post nema poentu. Samo je posledica makijavelizma oko mene i prevelike strasti usmerene na  politiku i političare.

Oni će vam sutra reći hvala, najozbiljnije, u prajm tajmu. Oni oko vas, sa kojima živite neće, nezahvalnici jedni. Moža bi vam i rekli da ih podržavate bar malo, umesto da ih gušite da je ono što žele čista glupost. Sve ste pomešali.

Shvatite ovaj post kao  monolog, dijalog ionako nemam sa kim da vodim.

 

Pročitajte i

Telma i Luiz

Ti si, draga moja, IPAK, samo žena u svetu koji se organizovao i iskrojio prema muškarcima.I muškarci brane taj svet. Ništa čudno, odvajkad je poznato da svako brani zauzetu teritoriju, raznoraznim sredstvima, pa i onim najsramnijim, ko te pita. Nijedan rat ne bira sredstva pa ni rat polova. Ali to ni po jada.Jadno je što postoje horde žena koje brane taj muški svet. Od kojih je teško biti glasniji.Koje ne interesuje zbog čega su se borile od Klare Cetkin do danas, žene na svim kontinetnima, svih boja kože, svih godišta.

3 komentara

  1. Nažalost, oni sa kojima bi mogla da vodiš dijalog misle isto, pa bi to opet bilo to – produženi monolog. Isuviše je već ofucana ona – došlo vreme da fukara progovori i to vreme nažalost predugo traje, a pametni predugo ćute ili samo „vode“ ovakve monologe. Tako da, svi previše vaspitavani time, stidi se, sada na svojim plećima nose i stid onih koji bi zaista trebalo da se stide. A ne stide se i neće se nikad stideti i neće nikada, na svoju sreću i našu nesreću, ni znati zašto bi trebalo da se stide.

  2. S

    Svi mi imamo svoje male svetove, ljubavi, tuge, razočaranja, bes…
    Ali, kao što si rekla, to je danas sramota reći.
    Pa, dobro… neka drugi ne govore… ti kaži.
    I ja kažem.
    I boli me uvo šte će neko misliti.
    U stvari… znam šta će misliti iako ti priča nešto drugo… misliće da imaš hrabrosti i srca da to kažeš a da on nema. I biće mu teško zbog toga.
    Neka tebi ne bude.
    I mirno spavaj…

  3. i JA sam pogrešno vaspitana i pogrešno vaspitavam svoju decu. Po svemu sudeći kad porastu biće prvoklasne ovce. Imam i ja ovakve trenutke,ali u poslednje vreme se sve više ljutim na sebe jer nikako ne umem da naučim neke lekcije u životu. Jer teško da će se život prilagoditi nama. Mi moramo da budemo fleksibilni,ili da trpimo svoju šuntavost!

Ostavite komentar