Kad vas predsednik pozove ne možete da odbijete, jel tako?

Možete naravno, kao i svakoga drugog, kažete boli me glava, moram tetki da odnesem lek i, naravno, ako ste zadrt čovek, a zadrt u Srbiji znači – ja si imam svoje mišljenje, tuđe me ne interesuje. To rade oni koji su pali s neba, komplet sa mišljenjem, inače, prizemni i malo prostiji među koje spadam, formiraju mišljenje na osnovu života, istorije, činjenica, ušiju i razumevanja, što ne poznaju o tome mišljenje i nemaju.

Dakle, juče bilo svečano obeležavanje – Srbija je priznata međ polunormalne svetove, postala je kandidat, kad dokaže da je normalna dobiće i datum pregovora.

Ja bila pozvana. Da odolim nisam mogla, meni je jedna od životnih želja da se sretnem sa predsednikom i da ga priupitam za junačko zdravlje. I njegovo i svoje. Bila malo gužva pa nisam uspela, ali nemojte da klonete duhom, uspeću i uredno ću vas obavestiti. Živo me interesuje šta on misli o svom zdravlju, a šta o mom, kao predstavniku prosečnog stanovnika Srbije, bez posla, a samim tim i perspektive. I koji treba da čeka bar 2020. da mu svane, i kako dotle da hibernira.

Zbog javnih komentara – crna ti šta ćeš tamo; lele, Mahlat, zar i ti; kučko izdajnička; a i zbog onih koji nisu bili javni, upućeni mi diskretno i intimno, da razjasnimo.

Ja i jesam ovako pametna zato što guram nos i tamo gde ostali misle da ne treba. Ovde mogu da završim, ali nije lepo.

Prvo oko kandidature, eventualnog ulaska u EU, i eventualnog unormljavanja zemlje Srbije.

Iskreno, dosadio mi je život u Srbiji ovakvoj kakva jeste. Takvom smo je napravili svi mi, neki činjenjem, neki nečinjenjem. Ima i onih koji se u celoj situaciji osećaju nevinima, ono – Bože, jesam se ja na tebe kamenjem gađao? – takvima je nemoguće objasniti.

Prezentovanje EU kao majke spasiteljke, koja će nas usvojiti mi se nimalo ne dopada, ali obratite pažnju – ne dopada mi se prezentovanje, sve ono da će biti para (a gde je posao?), da ćemo biti kulturni (ko nam je do sada branio?), da ćemo biti „čistiji“ (i do sada smo mogli da se oslobodimo mentaliteta – mogu da pljunem na sve što nije lično moje).

Ali… jedina šansa Srbije da postane sigurnije mesto za život, u svakom pogledu, je ulazak u EU, jer nažalost, Srbija ne može da egzistira kao „mala zemlja među svetovima“. Hoće li to da nas košta? Naravno da hoće! Svaka ljubav košta.

Hoće li sa statusom kandidata nešto da se promeni? Naravno da hoće, ne sutra, ne prekosutra, ali hoće.

Ako vam nije jasno (onima kojima nije) šta status kandidata znači za Srbiju – koliko god da vam se ne sviđa ideja EU, ni sama nisam zaljubljena u to, ko me pita – status kandidata svim zemljama sveta govori jednu veliku stvar – Srbija se više ne vodi kao zemlja visokog rizika. Ovo će rukovoditi onima koji će želeti da ulažu u neki posao u Srbiji, ko to ne kapira i dalje treba da čeka one plate koje neće dobiti.

Politički proces dolaska do kandidature vodila je DS. Na vlasti je jelte, i meni je normalno da se busa u grudi, busao bi se svako, naročito u predizbornoj kampanji. No, taj proces više niko ne može da zaustavi i Srbiju ka članstvu EU (raspala se ili ne) moraće da vodi svako ko bude bio na vlasti, DS, SNS, SPS, PUPS, URS… Inače, Srbija može sebi da počne da kopa raku. Nažalost tako je, vi ako imate bolju ideju kako srbiji dati veštačko disanje i dići je na noge, izvolite pa kažite. Red je da se poseče ono drveće koje raste na krovovima fabrika i da krenemo dalje.

Oko mog jučerašnjeg prisustva – prisustvovala sam, moje pravo, radoznala, šta ćete. Ali ja svakoga dana slušam i radio Fokus, ako ne slušate, pojma nemate koliko oni podržavaju SNS. Takva sam, volim da čujem sve strane.

Kako sam se osećala? Pa ko pala s Marsa, normalno. Prvo, gledala sam predsedniku u potiljak što i nije neki pogled, drugo, kako biste se vi osećali u onom euforičnom raspoloženju. Mislim vi biste da vas ponese masa, da zapevate nešto kao Igra reokenrol cela Jugoslavija, Šta bi bilo čuda da se dese… da arlaukne – Nabodi ih, Boriseeee, Boriseee, al’ neče duša, mislim nisam taj tip, ni životni, ni politički.

Ako ste gledali jučerašnji skup, iskreno, volela bih da sam mogla da budem eurofična. Da patetišem malo kao Đilas, lako njemu da patetiše, ja moram stalno da sputavam srce i da kažem nešto slično kao Jelena Trivan.

E, u vezi Jelene…

Jelena je juče izjavila da je ona ponosna prosečna žena Srbije.

Da je predizbornih ideja u predizbornom PR timu, ja bih bila na onoj bini, kao žena koja nije član nijedne stranke, kao žestok kritičar vladajuće, pa odmah posle Jelene rekla:

Blago tebi, Jelena, ali znaš, postoji nešto što treba da kažeš da znaš, da u Srbiji postoji nekoliko proseka, predstavnik jednog si ti, ti ujutru ustaneš, spremiš dete za vrtić, odeš na posao, vratiš se, spremiš ručak za sutra, i sutradan Jovo  nanovo.

Predstavnik drugog proseka sam ja. Unazad par godina borim se sa tim da dokažem da nisam mrtva u ovom društvu koje me je umrtvilo u svakom pogledu, i ponekad pojma nemam šta da spremim za ručak, ne što nemam ideja, nego skupa potrošačka korpa.

Predstavnice trećeg proseka su one žene čija deca ne znaju šta su banane, nose cipele na kojima nema fleknica i same sebi deluju sablasno kad izađu na ulicu, očajne do bola, imam ih među drugaricama… Takvih je najviše u ovoj zemlji, pa je to jedini prosek o kome sme da se govori.

U vezi tog proseka, mnogo posla ima Demokratska stranka, ili koja god bude pobedila, kakva god koalicija da bude stvorena.

Ako vidim da se za ono malo zrno koje vodi do pogače nešto promenilo, obećavam, lično ću da pevam Odu radosti dok je sviraju trubači, pojma nemate kako sam grlata, samo kad imam motiv.

A sad polako ka EU, pažljivo, kao po jajima i s razumevanjem…

Ovaj tekst nije plaćen ni novcem ni u naturi, niko me nije primorao, niko mi ništa nije obećao, ista sam kao pre nego što sam gledala uredno ošišanog predsednik. I nije me predsednik lčno pozvao.