Home / Politika je kurva / Na korak od kandidature, ili – da li će Srbija da kleca na štiklama

Na korak od kandidature, ili – da li će Srbija da kleca na štiklama

Moja rođaka, davno počivša, bila rođena na selu. Selo ko selo, zabito na petnaestak kilometara od grada ali to vam je u Srbiji mesto gde je bog rekao laku noć još pre nego što je stvorio dan, znate ono, čim skrenete s glavnog puta niste više sigurni da li ste u Srbiji ili u još neotkrivenom području. Dakle raštrkane kuće, crkva, prodavnica u kojoj možete da kupite samo sijalice, makarone i svilene bonbone, i blato gde god se okreneš.

Vreme bilo poratno, ona jadna rasla bez gaća, u opancima. I tako, kad se zadevojčila, negde oko šesnaeste, reše da je udaju na vreme, da se slučajno ne desi da ih obruka u nekom senu.

Obukli je najbolje što su umeli, spleli kike, posadili je na stolicu i rekli – sa’će stignu prosci, da ne progovaraš i samo da klimaš glavom. I da ne mrdaš, da te ne jurimo po selu. Na dramskim mestima, kad budemo pričali da si netaknuta, da pocrveniš i skreneš pogled, kako je red.

Prosci bili, videli, dogovorili se, ona mučena sedela, klimala glavom. Crvenela nije jerbo nije mogla da prepozna dramska mesta, šta zna dete od ovaca šta su dramska mesta kad se do malopre družilo samo sa ovcama.

I došao dan svadbe.

Okupali je ujutru, odsekli joj kosu i obradovali je! Kupili joj sandale „na štiklu“ i gaće. Obradovala se doduše i ona, ko ne bi, tamo početkom pedesetih kad prvi put vidi gaće.

Obukli je i zaključili da ne ume da hoda na štiklama. Izveli je napolje i naredili da ide oko kuće, dok mladoženja ne stigne sa svatovima da nauči da hoda, da ne polomi vrat kad budu pošli na venčanje.

Idem ja tako ko luda Nasta oko kuće, pričala nam, one gaće se uvlače u dupe, nenaviknuto dupe na gaće, jelte, malo, malo pa klecnem na onim štiklama. Idem, pa zastanem da izvučem gaće iz dupeta, žuljaju me, brate, pa idem, pa klecnem, pa dupe…

Dva puta pala i dva puta je čistili od prašine da ne izgleda kao da je kopala rovove kad ovi najzad stignu da je vode.

Stigao mladoženja s mladencima, i još s kapije vrisnuo – Neću! Prevaren sam! Mlada ima falinku!

Ovi u dvorištu počeli da zapevaju – Kakvu falinku, zdrava, prava, muška ruka je takla nije, ima potencijala volu rep d’ iščupa!

Ma kakvi, mladoženja ni da čuje – Ima falinku! Mlada hramlje, sigurno ima kraću nogu!

Celo dvorište se okrene, pogleda u ovu mučenicu što trenira hodanje na štiklama oko kuće i vide da stvarno hramlje. Hoda ko da su je upravu skinuli sa konja, valjda održava ravnotežu na onim štiklama, malo malo pa poklekne, nije mučena uspela da navežba da bude gospoja.

Padne im kamen sa srca, vrisnu – Izuvaj sandalice, obuvaj opanke! Trči oko kuće!

Kad je video mladoženja kako perja u opancima, pao i njemu kamen sa srca.

Epilog:

Čim me odveo kući, odma’ sam skinula gaće! Što, kukala ti majka? Kako što, kaže ona, pa žuljale me, a on bi ih ionako skinuo.

To sam htela da vam kažem.

Pročitajte i

Drugovi Hrvati, Tito je deo i vaše istorije

Svet u 21. veku radi na tome da ljude pošalje na Mars, usavršava bioničku ruku, pokušava da otkrije tragove inteligentnog života van ovog sistema, vama je najveći problem kako da se nosite sa sramotom ako popijete kafu, pardon – kavu na Trgu maršala Tita.

Ostavite komentar